Бранич

Број 9

,Б Р А Н И Ч"

Страна 455

ми вршила лицитацију и за исту суму лицитација остала на тужиоцу. Сва ова акта послата су Министру и Г. Министар при шиљању телеграма и при доношењу измена решења имао је пред собом предрачун за довршење касарне од 19. априла 1927 г састављен од тужиоца а прегледан и исправљен од лицитационе комисије 19. IV. 1927. г., затим је имао и протокол лицитације као и офераг од 19-1У-1927 г., те је према елементима предрачуна и према исправци лицитационе комисије сазнао праву понуду од 1,620.780.48 дин. и затим је издао телеграфско наређење, да се предузимач Ф. уведе у посао, јер је одобрено довршење касарне решењем које следи, па издајући овакво наређење, довољно је изјавио вољу да пристаје на понуду у 1,620.780.48 дин. И тако је између парничара закључен уговор о поменутом грађевивском послу за ову цену. И ако је у депеши стављено, да решење следује, опет је пријем понуде од Г. Министра чист и прост и тим решењем Г. Министар није могао свој пријем понуде, изражен у депеши, потчинити услову: ако понуђач пристане за суму у 1,523.492.48 дин., јер он то није изрично ставио у депеши, нити је могао у решењу једностраном вољом мењати цену, већ је могао одбити понуду у 1,620.780.48 и не одобрити лицитацију, или изрично питати понуђача пристаје ли на означену цену у оферту. Међутим то није учинио, већ је, шиљући депешу, пристао на понуду, коју је лицитациона комисија изнашла на дан лицитације, извршивши исправку цена у оферту према јединачним ценама у предрачуну и ову исправку извршила према наређењу г. Министра у решењу од 23 јула 1925 г., које се решење не противи Закону о државном рачуноводству. Овде нема места примени чл. 89. и 96. поменујгог Закона. Решењима Бр. 6187/27 и 3234/27 и 15632/28 није се могла, као једностраним актом Министровим изменити уговорна цена и овде није могло бити административног спора, јер је између тужиоца спорно питање о величини цене из уговора о грађевинском послу, дакле у питању је један уговорни однос, ко.ји ствара права и обвезе за обе стране, за шта су надлежни грађански судови а не Државни савет, те се зато тужлац ни.је морао ни жалити на поменуто решење Државном савету, нити је вођење овог грађанског спора условљено одлуком Државног савета, већ је довољно, шго је тужилац најпре молио Министарство, да му се призна право на суму од 96.287.50 а после одбијања повео грађански спор."' Касациони суд у својој општој седници усвојио је примедбе свога III оделења а ове противразлоге одбацио. Одлука од 15-УШ-1932 г. Бр. 5140. Т. Ивановић.