Бранич

Стрзва 518

Број 11

јам, не може бити ни надмашен (рпшее) ни ограничен: сувереност је или потпуна (Јп1ас1е) или никако не постоји. Међутим, како се државе карактеришу својом сувереношћу, то би ишчезавање ове основне особине суверености, дакле услова потребнога да би, као што смо видели, Међународно Право постало правим правом, значило, у исто време, ишчезавање и самих држава: али, чим би нестало држава, нестало би и Међународнога Права, јер и ово Право претпоставља постојање подмета (субјеката), а то су државе, међу којима оно постоји: без субјеката нема ни права. Према томе, оно што би омогућило преобраћање Међународнога Права у Судско Право јесте баш оно због чега би Међународно право као такво морало ишчезнути. Како, међутим, државе и њихова међународна сувереност непрестано постоје, што ће рећи да још никако нема међународне организоване силе која би послужила као санкција прописима Међународнага Права, појмљиво је да Међународно Право није Судско Право (ОгоИ: јипсН^ие) и да оно не може претстављати никакво наддржавно (зирга-еШЈцие), ГТраво, као шго то тврди извесна доктрина, под условом, разуме се, да се под наддржавним Правом разуме Судско Право. А ако се, напротив, за једно правно правило не би захтевала правна (судска) санкција, онда би свако правило, верско, морално, научно и т. д., могло да се сматра правним правилом и, следствено, дошло би се до тврђења да је свако правило једно наддржавно Право. Оно што је горе речено односи се како на Међународно Писано Право (међународни акти) тако и на Међународно Неиисано Право, на Међународно Обпчајно Право: ни једно ни друго није право право. Али, ако она то нису док имају карактер Спољашњега Права (ОгоИ: ех1егпе), она то постају чим добију карактер Унутрашњега Права: у овом случају, правила Међународнога Права, пошто би уживала правну (судску) санкцију, постала би право (судско) право, али, као што видимо, постала би то само зато што би изгубила свој каракгер Спољашњега Права и добијајући карактер Унутрашњега Права. Правила Међународнога Права постају, дакле, правим правом једино губећи своју егзистенцију као Међународно Право: тек умирући она се рађају као Судско Право (Унутрашње Право). Ако живе, она нису правно санкционисана и нису право (Судско Право), а ако су правно санкционисана и постану, тако, правим (судским) правом (Унутрашњим Правом), она тада престају бити Међународно Право. Дакле, исги резултат као у случају када би постојала једна међународна сила која би обезбеђивала санкцију правилима Међународнога Права, и ова истоветност резултата објашњава се овде том чињеницом да, ако би једна таква међународна сила постојала, то би значило да би цело Чове-