Бранич

Број 11

„Б Р А Н И Ч

Ст^ала 519

чанство било организовано на бази једне и исте државе: а када би постојала само једна држава у свету, тада би постојала и само једна врста Права, Унутрашње Право. 2. У данашњем стању организованости Човечанства, прописи Међународнога Права могу постати Судско Право и бити тако снабдевени санкцијама, постати, другим речима, •Унутрашње Право, на два начина: то зависи о којој категорији Међународнога Права је реч, о Међународном Писаном или о Обичајном (Неписаном) Праву. а) Међународно Писано т. ј. међународни акти у њиховом најширем значењу добијају карактер Унутрашњега Права пу-тем ратификације од стране земаља потписница односно уговорница. Што се тиче власти која је у појединим земљама надлежна за ратификацију једног међународног акта, она је утврђена уставом дотичних земаља. Пре ратификације, један међународни акт нема ни за кога обавезну снагу, па ни за државе чији изасланици су га потписали. Тако, уговор закључен у Севру 10. Августа, 1920. године никада није био добио обавезну снагу, јер није био ратификован од стране сила потписница: он није био на снази не само после Лозанскога Уговора од 24. Јула, 1923. год. којим је замењен већ ни пре тога Уговора. Лозански Уговор, тако исто, не обавезује Краљевину Југославију: њен претставник потписао је, истина, тај Уговор али он није ни до данас ратификован од стране надлежне југословенске власти. После ратификације, међународни акт постаје обавезним за власти и поданике државе која га је ратификовала; он то постаје стога јер, ратификацијом, добија карактер Унутрашњега Права дотнчне државе, и њега судови морају да примењују као и остале унутрашње законе дотичне државе: његово непоштовање или повреда од стране нижих судова повлачили би за собом поништај судске одлуке од стране Највишег Суда али не зато што би био повређен какав пропис Међународнога Права т■ови прописи немају обавезне снаге за правосуђе једне државе — већ зато што би један унутрашњи закон (закон о ратификацији) био предмет непоштовања или повреде. Француски Касациони Суд решио је, ако се не варамо, у једном конкретном случају друкчије, 2 ) али то је, по нашем мишљењу, била грешка. Из реченога излази да, ако би једна држава једнострано укинула који ратификациони закон, судови не би могли више да примењују међународни акат у питању, пошто би он, лишен ратификације, опет постао једно правило Међународнога Права т. ј. правило које, губитком ■својства (Унутрашњега) Судског Права, не би више могло бити

2 ) Т. ј.. ако би једна држава донела закон противан ратификованом међународном уговору, суд би ипак имао да примени међународни уговор. Преводилац.