Бранич

Страна 548

„Б Р А Н И Ч"

Број 11

суда за град Београд Бр. 19602. по грађанском делу досуђено нриватном тужиоцу накнада од оптуж. П. П. — у динара 34.000 — колико приватни тужилац тражи сада тужбом својом од државе Југославије. Ово је питање расправљено у самом кривичном предмету, по том што је и сам приватни тужилац М. М. подносећи кривичну тужбу противу фалсификатора П. П. и у то.ј тужби тражио накнаду штете, која му је и горе поменутом пресудом, а по његовом — тужиочевом тражењу и досуђена. Чак шта више тужилац је од оптуженог П. П. аконто тог свог потраживања примио и 5000. дин., те му је суд у горе поменутој пресуди досудио ресто од 39.000.— дин. — 34.000. динара §§ 800. и 879. грађ. закона. Овим и оваквим својим поступком тужилац је делом показао, да као свог дужника прихвата оптуженог П. П., који га је оштетио овом наплатом а који је по једном са формалне стране пуноважном пуномоћству за њега тужиоца дуг наплатио од Главне Државне Благајне, која је у свему не сумњајући у исправност поднешеног пуномоћија исплату извршила обзиром баш и на пропис из § 897. грађ. закона; по коме се (наплата) — дуг може наплатити „или његовом пуномоћнику." — Најзад и сама та околност што се приватни тужилац није жалио противу пресуде првостепеног суда у погледу досуђене му накнаде од стране оптуженог П. П., најбоље сведочи да је се он, тужилац задовољио досуђеном накнадом и примио за дужника оптуженог П. П., који је осуђен поменутом пресудом да накнади штету — њему — приватном тужиоцу, чиме је одговорност за дуг државне касе престала. Према свему изложеном како је тужилац на своје тражење у кривичном процесу извршном пресудом и обештећен, то кад би се стало на гледиште тужиочево, испало би, да се и по други пут тужилац М. М. за исто потраживање обештећује, т. ј. уместо 34.000. динара, досуђује му се 68.000 динара, што је противно закону, те суд закључује да је се тужилац одрекао свог права да тужи државу оног момента, кад је приликом претреса по кривици опт. П. П. — тражио да се исти поред к азне осуди да плати наплаћену суму у 34.000. динара, по фалсификованом пуномоћију. Код ове пресуде постоји одвојено мишљење једног судије које гласи: ,,Био сам мишљења да је тужилачкој страни требало досудити тужбено тражење са разлога: По § 894. г. з. дуг треба да се исплати самом повериоцу или његовом пуномоћнику. Тужена страна није исплатила свој дуг повериоцу, нити пак његовом пуномоћнику, што се утврђује крив. пресудом Б. А. Суда Бр. 3989. према чему је тужена страна дужна исплатити тужилачкој страни дужну суму — §§21 и 677., 680. и 687. грађ. зак., по одбитку 5000. динара, колико је тужилац тражио од П. П. Што се тиче приговора да је при-