Бранич

Др.Радоје Вукчевић

О КРИВОКЛЕТСТВУ. У дефиницији кривичног дела кривоклетства нема велике разлике између старог и новог кривичног закона. Разлика по стоји у санкцији, али највећа разлика је у пракси под старим и новим законом. Иследна власт за ово дело по старом поступку била је полиција, а код ове је била створена пракса да се дело кривоклетсва сматра доказаним само онда кад постоје писмени докази. Ако се једно лице заклело, да од другог није позајмила 1000 дин., па се после заклетве признаницом његовом противно докаже, онда је полиција такво лице предавала суду. Кад противу заклетве тога лица не војује његова властита признаница, већ искази сведока очевидаца, онда до предаје суду није скоро никад ни долазило, јер се дело не утврђује гшсменим доказима. Оваква пракса није имала законског оправдања те су дела кривоклетства била за судове велика реткост, јер лице, које је остављало писмене трагове својих радњи, није никад ни дозвољавало да заклетвом себе стави у безизлазан положај. Ако ова погрешна пракса полицијских власти није имала свог ослонца у закону, имала га је у сутској пракси. Једна одлука опште седнице Касационог суда од 3 фебруара 1899 бр. 334 гласи; „Кад се грађанска парница сврши главном заклетвом не може бити ни говора о кривоклетству, јер се грађанска парница свршена главном заклетвом не може никојим начином поновити, пошто је претпоставка да осим главне заклетве није никаквих других доказа ни било." Друга одлука Опште седнице истога суда из исте године бр. 2862 иде још и даље. По њој дело кривоклетства не постоји ни онда, када се накнадно изнесе писмено о обавези заклетог, којим се доКазује неистинитост његове заклетве, ако то писмено не одговара условима из § 192 Г. с. п. Према овоме у радњи лица које се заклело: да од свог парничара није никада позајмило 1000 динара — не би постојало дело кривоклетства, па и ако се пронађе томе противна обвеза, коју ово лице није својеручно написало, већ само потписало. Трећа доцнија одлука одељења из 1908 бр. 3529 ишла је најдаље. По њој се кривоклетство није могло доказивати чак ни исправом која испуњава све услове из § 192 Г. с. п. „јер о исправи као доказу не може више бити ни говора, пошто јбд у спору ни сам тужилац није дао никакву важност, а заклетва