Бранич

Страна 8

,Б Р А Н И Ч"

Број 1

је поравнање обеју парничних страна да се истинитим сматра оно што се њом утврди. Није никакво чудо што је оваква пракса највећег сзтског форума са правог пута скренула не само рад иследних власти, већ и рад читавог правосућа. Благодарећи оваквој пракси, лажне заклетве су пустошиле. Закони им нису стајали на путу, а мутна савест била је задовод->ена разним амајлијама, које примитивни кривоклетници ради имуности држе уз себе. Државна тужиоштва поред многих преимућстава над својим претходницима имају и то: што су пресекли овакву фаталну праксу подизањем оптужница за дела кривоклетства, не само онда кад се дело писменим доказима утврђује, већ и онда кзд се оно утврђује било којим доказним средством. Судови се не осврћу више на приговоре противу таквих оптужница, а на главном претресу закон се и код овог дела примењује у пуној својој строгости. Једна пресуда суда К. с. п. бр 3580/32 за дело кривоклетства из § 144 К. з. донета је на основу исказа два сведока, противу којих су, за многе чињенице из заклетве, постојали противни сведоци одбране. Иако су се једни противу других налазиле две групе сведока, суд је ипак дошао до убеђења да дело постоји, што је за праксу из времена старог закона било немогуће не само услед описатог гледишта највећег суда, већ и услед доказне теорије старог крив. судског поступка. НовиЈа судска пракса у оквиру новијег законодавства уноси у правосуђе нов дух, неопходан са више разлога. Пре свега наведеии разлози опште седнице Касационог суда из времена старог законодавства изгледају данас не само неумесни, већ и немогући. За једну исту радњу могу бити везане две санкције: кривична и грађанска, јер једна радња може у себи истовремено садржавати обе ове одговорности. Ако главна заклетва преставља једно „поравнање" између парничара, да се на тај начин грађански спор расправи, то ипак не значи да је тим искључена свака кривична одговорност, ако заклетва не одговара стварности. Код кривичне одговорности ове врсте нема места никаквом поравнању, тим пре кад се ради о делу кривоклетства, које се прогања по званичној дужности, а у јавном интересу. Још је мање умесно друго образложење старе праксе да дела кривоклетства нема ни по томе, што се однос расправио заклетвом, те се спор више не може поновити, јер су се странке споразумно одрекле свих других доказа. Овакво гледиште не само да није оправдано већ је оно директно противно и кривичном закону и грађанско су дском поступку. § 426 овог последњег закона у тачци 6 прописује, да се парница може поновити, „ако је пресуда основана на заклетви, па се доцније кривичним ислеђењем докаже да је заклетва лажно положена' . ј 1рема овоме суд не само што кривичну одговорност за