Бранич

Број 1

„Б Р А Н И Ч"

Страна 9

дело кривоклетства није по закону могао искључити зато што је заклетва један облик „поравнања", већ он није могао искључити ни обнову поступка, окончаног заклетвом, чија се љажност судском пресудом утврди. Делу кривоклетства нова јурисдикција мора поклањати особиту пажњу, не само ради важности коју закон заклетви придаје за правне односе парничара, већ и ради важности доказа сведоцима, за које нови грађанско-судски поступак не поставља никакве формалне границе. Готовост за лажна сведочења и заклетве, која је досада запажена, била је изгледа повод старом законодавству да до минимума ограничи употребу сведока. Ново законодавство то више не чини, те би било фатално стару сутску праксу преносити у нове односе. Нестало би најважније и најтеже санкције, која од купљених доказа штити правни саобраћај. Ако је нова сутска пракса на путу да уђе у прави колосек по питању примене § 144 К. з. пред њом постоји још једна тешкоћа, до које стара пракса услед изложених схватања није ни дошла. Та се тешкоћа састоји у питању: да ли свака неистинита чињеница може бити услов кривоклетства, или само оне чињенице, које су релевантне за пресуђење спора. Наша је пракса под К. с. п. бр. 276/32 имала један случај, када је суд своје гледишге о непостојању дела образложио и тиме, што је чињеница, која се истиче као лажна, без утицаја на саму ствар, тако да би исход спора, са њом или без ње, био један те исти. Код овог питања теоријска анализа о релевантности чињенице могла би бити и опасна, јер се често ради о чињеницама за чију оцену није надлежно кривично веће. У оваквим случајевима често се ради и о ненамерним, управо нехатним неистинама. Догађаји између других, чак и они где постоји лична заинтересованост, не памте се увек лако, или исти догађај разна лица различито и запамте.. Из свега тога може се родити нешто што би назвали нехатним кривоклетством. Али овакво дело закон не кажњава, јер уз прописе о кривоклетству нехат није предвиђен, те онда на основу § 18 К. з. не може бити ни казне. Овакви случајеви неће судовима задавати бриге, али се то не може рећи за случајеве, када једно лице намерно пред судом под заклетвом изнесе неистините чињенице, за које није лако пресудити, да ли су по исход релевантне или не. Тешкоће ће постојати не само овде већ и онда када постоји неистинитост чињеница, које су заиста по спорни однос ирелевантне. Г. Урошевић у свом коментару пажљиво се задржава на овом питању, улазећи дубље у проблем од свих осталих коментатора. Према њему за дело кривоклетства може бити од вредности само оно, што има вредности као доказ. Изјава ко-