Бранич

Страна 10

„Б Р А Н И Ч'

Број 1

ја не утиче као доказ ни за ни против, не утиче ни на постојање дела кривоклетства. Г. Живановић у свом објашњењу наводи, да је заклетва лажна онда ,,кад је неистинита ма која чињеница, која је њен предмет. Предмет је пак заклетве само она чињеница, која је. обухваћена формулом заклетве." Из овога би произашло да Живановић дели сасвим противно гледиште од оног г. Урошевића. Ипак није тако, јер он и поред оваквог пасуса противном гледишту прави извесне концесије. Гледишта страних аутора у овом питању нису једнака. Биндинг у књизи: СгипсЈгаз <јез с!еи1:бсћеп 51га1гесМз, и Олхаузен у свом коментару уче, да дело кривоклетства постоји, кад се свесно износе неистините чињенице, без обзира да ли су оне релевантна по исход спора, или не. Шта више по њима ово дело постоји и онда, када се једно лице куне на околност коју он сматра неистинитом, без обзира на то да ли је та чињеница истинита или није. Листово гледиште у делу: ћегђисћ с!ез с1еи!зсћеп 81га1"гесћ1з приближује се изложеном гледишту, иако са субјективним мерилом не иде тако далеко. Према Листу за постојање кривоклетства потребно је „да изјава дата под заклетвом о околностима у заклетви предвиђенима, не одговара објективној стварности. За питање да ли су заклетва и стварност сагласни меродаван је утврђени текст заклетве. При томе не сме бити разлике између битних и небитних делова текста". Листово гледиште дели и Франк у свом уџбенику Баз Зћа{§еЕе1гћисћ Шг баз сЗеи^зсће Кекћ, а у осталом то гледиште дели и већина немачких правника. Оправданост овога гледишта зависи од суштине самог дела. Према Франку заклетва је законом прописато осигурање за истинитост навода. Кривоклетство внше није религиозни деликт, већ злочин противу правосуђа. Према томе о кривоклетству може бити речи само у случају, када се лажан исказ даје пред судом у било којој форми и истанци, а то бива онда када се ради о правним односима, које суд расправља, а који заклетву изискују. Из овога на први поглед произлазило би, да је гледиште г. Урошевића и наше новије сутске праксе по којој постојање овог дела зависи од релевантности чињеница, оправданије од изложеног гледишта правника, који су се овим проблемом бавили. Ипак крајња конзеквенца овог гледишта одвела би нас често, ако не ка негацији, а оно ка знатним ограничењима законских прописа. Кривоклетство без умишљаја ми смо искључили пошто закон овакво дело не предвиђа. Питање је да ли из дискусије можемо искључити немарна кривоклетства која постоје онда, када је заклети, без намере да се криво закуне, ипак пропустио да V својим успоменама оживи слику стварности. Код овог дела дотично лице није уложило вољу и памћење да до-