Бранич

Број 1

Б Р А Н И Ч

Страна 11

гађаје доведе у стварну везу, те да на место неверне преставе која му се намеће, постави стварну преставу коју треба тражити и наћи, ако се она сама не намеће. § 163 немачког кривичног законика инкриминише чак и овакво дело. Он иде још и даље, те у складу са изнетим гледиштима најпознатијих немачких правних писаца, инкриминише и потстрекавање за извршење кривоклетства чак у случају, кад до извршења уопште није ни дошло. Ово немачки закон чини са разлога, што се инкриминише намера или немар, љутска воља за вршење недозвољених радњи или индоленција воље за отклањањем недозвољенога. Гледиште г. Урошевића и наше новије судске праксе не би се могло помирити са прописима немачког законика који је у многоме изворник нашег крив. зак. Док они тежиште објективним мерилом траже у релевантности чињеница, немачки правници и закон то тежиште траже субјективним путем у љутској вољи, Кад би се примило гледиште Листа и немачког законодавства, онда би често и нехатна кривоклетства била кажњена јер би у немар који се у немачкој инкриминише, могле судије кадкада подвести и најочитији случај без намере. Кад би се напротив примило противно гледиште, онда би нам § 147 нашег К. з. изгледао сувишан. Нпш законик је у овом пропису § 147 имао у виду § 163 немачког закона. Ипак наш је пропис логичнији и за правосуђе опортунији, тим пре што се у правосуђу немарна кривоклегства сврставају или у умишљајна која се казне, или у нехатна која се не инкриминишу. § 144 нашег К. з. заиста не искључује изрично гледиште о условљавању дела за релевантност чињеница, али га он још мање оправдава. Тамо се не каже, да се кажњава лажни исказ о околностима, меродавнима за исход спора, већ се каже: „ко пред судом под заклетвом лажно нешто искаже". Средиште проблема налази се баш у изразу „нешто" који више даје за право Листовом закључку, него закључку г. Урошевића. § 147 нашег К. з. предвиђа и кажњава случај кривоклетства које је опозвато пре него је одлука изречена. Да је законодавац казну условио за релевантност чињеница, он би је условио и за последице, те би онда било искључеио да се казна изрично прописује, чак и онда када нема ни судске одлуке или последице. Овај исти пропис § 147 К. з. предвиђа и случај, када кривоклетство није изазвало никакву последицу нити штету, у ком случају суд може казну ублажити, или учиниоца сваке казне по слободној оцениги ослободити. Из овог прописа видимо пре свега, да законодавац не индетификује дело и казну, већ напротив код кривоклетства предвиђа дело без казне. Према томе и онда, када никаква носледица или штета ни за кога није наступила, дело кривоклет-

рђено умишљајно неслагање