Бранич

Страна 12

,Б Р А Н И Ч"

Број 1

између под заклетвом дате изјаве и стварности. Иако дело кривоклетства постоји, постоји ипак законска могућност да се казна ублажи или искључи, са разлога што дело није произвело последицу. Овај изузетан случај који не значи никакву негацију правила, не може нас тако далеко одвести да њим заменимо опште правило. Оно остаје, а по њему дело кривоклетства није никада везано за последицу, као што би произашло из изложеног схватања, већ оно постоји увек кад је утврђена противречност између текста заклетве, и очите истине, без обзира на доцнија опозивања или исправке заклетог лица. У пракси заиста има случајева где би безусловно везивање дела за казну престављало неправду. Да би се искључили такви случајеви предвиђен је вентил сигурности из § 147 К. з., а он је поверен слободној оцени суда, уз једини услов: непостојања последица. Оваквих случајева да околности утичу на казну, не дирајући у само дело, имамо много у новом крив законику. један од њих је и случај извињавајуће заблуде из § 304 К. з. који ипак не задире у питање постојања дела из § 301 истог законика, за који је везан. Све то не доказује тезу: да кривоклетства нема ту где нема последица, већ напротив да по нахођењу суда а код дела без последица — може постојати кривоклетство без казне. Али има нешто у овом проблему, што се мора нарочито разликоваги. Могућа су два случаја. Ако је заклетва поред важнијих које одлучују, положена и на споредне околности, које немају утицаја на одлуку, на суду је да пронађе да ли је заклетва и на те споредне околности положена са или без умишљаја. Ако би се умишљај утврдио, онда по Листу и осталим немачким правницима нема извињења од казне, која је по самом закону за случај кад нема последица, много мања од случаја кад су последице ту. Стриктно се држећи законског текста, иста би солуција била и код нас, тим пре што наш закон кажњава вољу за чињење кривичних дела, ублажавајући казну према тежини произведених последица. Међутим у овим случајевима умишљај није лако пронаћи. Може се претпоставити, да се неко лице данас не сећа, је ли пре годину дана приликом пријема зајма у 1000 динара било речи о интересу и начину повраћаја дуга. Ако се може претпоставити, да у сећању избледе споредни догађаЈи, ипак се не да лако узети да такође избледе и главни, као што је у конкрегном случају пријем самог зајма. Зато се лицу које призна главну ствар тј. зајам, али прећути или неверно престави споредну ствар из споразума, може веровати да то није учинило са умишљајем, већ без њега. Ово гим пре, што би се његова воља за вршење таквог дела изпољила управо на главном питању, које је за њега важно, а не на споредним околностима, које често остају без утицаја. Према томе ако