Бранич

Број 1

,Б Р А Н И Ч"

Страна 13

по иахођењу суда изостане казна, то.неће увек бити зато што дела нема, већ што је оно извршено нехатно. Код овог случаја ипак се неће имати тешкоћа, али су оне могуће код случаја, кад кривоклетник опозове свој исказ пре него последице наступе. Овакво опозивање закон је временски ограничио са даном изрицања судске одлуке. Ово јасно произлази из везе између друге и прве алинеје § 147 а из речи: ,,ако услед тога", што се односи на опозивање. исказа до изрицања судске одлуке, а не на доцније време. Свако опозивање после судске одлуке закон при досуди казне не може више да у обзир узима на основу § 147, већ га једино у обзир може узети на основу § 17 К. з. Ако лице осуђено на основу лажне заклетве дуг по осуди не плати кривоклетнику за то што му га је он после изрицања пресуде опростио — кривоклетник ће ипак бити одговоран, јер иако је његова кривична радња остала без последица, она је ипак извршена на суду. У овом случају налазимо логичну потврду наше тезе, јер кад би само дело кривоклетства било везано за релевантност чињеница и произведене последице, онда ту где нема последице не би било ни казне, што није случај ни по нашем ни по страном законодавству.

Ђ. Остојић О РЕТОРЗШИ И КОМПЕНЗАЦИЈИ — § 298. КРИВ. ЗАК. Ни .једно кривично дело не јавља се пред нашим судовима тако често као што је то случај са кривичним делом увреде части. То се може тврдити и без навођења тачних статистичких података, па опет да се нема бојазни, да ће се оспорити истинитост таквог тврђења. Сам за себе или пак у вези са кривичним делом клевете и повреде тела, тек пропис § 297. крив. зак., по коме се казни кривично дело увреде, увек и највише се излаже на таблама наших судова и у судској хроници наших дневних листова. Услед тога неће можда бити неумесно, ако се изнесу извесна схватања у погледу тумачења и примене закона у случају реторзије и компензације код овог, код нас тако честог, кривичног дела. А овоме има у толико више оправдања, у колико нисмо много далеко од почетка примене новог кривичног законодавства, те у колико се мање можемо позивати на једно утврђено или бар претежно схватање судске праксе у односу на те нове законе. Случај реторзије и компензације наш нови кривични законик није регулисао на исти начин као што је то било по