Бранич

Број 2

„Б Р А Н И Ч"

Страна 79

расправа о главној ствари, већ ће се ови спорови расправити по прописима старог закона. Према овоме, да ли ће се применити стари или нови закон зависи од тога да ли је дат одговор на тужбу или није. Овде се мисли на случајеве где је рок одређен за одговор на тужбу протекао пре 1 јануара 1934 год., јер када тај рок није протекао пре овога датума, тада се по истом пропису, без обзира на постојање или нелостојање одговора на тужбу, рок обуставља и ствар расправља по новом закону. Мене специјално интересује случај. када је рок за одговор на тужбу протекао пре 1 јануара 1934 год., а тужени на тужбу није одговорио, нити је расправа о главној ствари почела пре овога датума. Питање се поставља да ли ће се у оваквој правној ситуацији применити стари или нови закон? Али пре одговора на ово питање, морале би се извршити извесне констатације, које би нам припомогле, да се дође до правилног одговора. Уводни закон говори само о ситуацији, када је одговор на тужбу предат о року, који је истекао пре 1 јануара 1934 год. и наређује примену старог закона, а о случају када је рок за одговор протекао пре означеног датума, а одговор на тужбу није дат, не говори ништа — значи такву правну ситуацију није предвиђао. Можда је се мислило да је и у срп. г.с. п., постојала установа слична оној у г. п. п., да се тужени који није дао одговор на тужбу, од даљег учествовања у спору искључује и да се тада, по предлогу тужиоца, изриче пресуда због пропуштања — (§ 494). Али од свега тога нема ни трага у срп. г. с. п. По срп. г. с. п., у погледу на главну ствар, о којој је спор, чињеница да ли је постојао одговор на тужбу или не, није имала никаквог утицаја. Што се тиче, дакле, расправе о главној ствари, тужени, без икакве штете, могао је не одговарати на тужбу, и његова правна ситуација, у погледу на главну ствар, истоветна је као и онога туженог који је на тужбу одговорио. Ту нема апсолутно никакве разлике. Истина, неодговарање на тужбу има својих последица, које са главном ствари и са учествовањем туженог у спору, немају везе, већ су спореднијега значаја. Тако, тужени који није одговорио на тужбу, доцније не би могао: а) истицати релативну (месну) ненадлежност суда (§ 49); б) позивати се у заштиту (чл. 21 уредбе о убрзању рада); и в) именовати ауктора (§ 68). У свима овим приговорима, тужени који није одговорио на тужбу, преклудиран је, и он их више истицати, у току парнице, не може. Сада, ако се вратимо на постављено питање, на први поглед, могло би се рећи, да када уводни закон наређује, да само тамо где је на тужбу одговорено, спор даље иде по старом закону, што би даље значило да он није тако .хтео и тамо где на тужбу није одговорено, те би аг§. а