Бранич

Страна 126

„Б Р А Н И Ч 1

Број 3

који имају за циљ остварење идеје правде и опште корисности. Други су напротив они, у којима је надвладао лични интерес управљача. Према томе, први као нормални владавински облици деле се на монархкје, аристократије и демократије, према критеријуму који је још Херодот поставио. Други као ненормалне форме, штетне по државну заједницу, т. ј. где је власт изопачена и злоупотребљена, деле се на тираније, олигархије и демагогије. Монархија је нормалан облик владе, кад монарх употребљава своју власт у корист целе заједнице, али ако се она изопачи онда постаје тиранија. Исто тако и аристократија може да се претвори у олигархију и демократија у демагогију, ако се власт не искоришћава, не врши објективно, на корист заједнице. Ова Аристотелова подела дошла је преко римских правника и средњевековних теолога и до Монтескја, који ју је даље развио. Он узима монархију као владавину части, демократију као владавину врлине и аристократију као владавину умерености; на супрот њима ставља деспотију у којој грађани немају никаквих права. Аристократију Монтескје сматра најбољом гарантијом за слободе, јер она неће никада бити у стању да доведе до крајњих последица до којих могу довести оне друге две. Ову поделу усвојили су и доцније писци, па чак неки и међу најновијим као што је познати аустријски правник Келсен. Једини је Макиавели одбацио ову античку трилогију и дао једну нову поделу, поделивши све државе на монархије и републике. Монархија, то је владавина једнога Кнеза, док република постоји у таквој једној држави у којој грађани управљају сами собом. Ову поделу која је данас традиционална, усвојио је доцније као основну познати немачки правник Јелинек за којим је пошла већина немачких писаца, али у најновије време јављају се извесна отступања. Тако. већ поменути аустриски правник Келсен, оваквој једној подели одриче сваку вредност и покушава да да једну другу која је последица његове нормативне теорије о држави. У римском праву не налазимо једну одређену и прецизну дефиницију владавинских облика, као што је то случај код грчких философа и средњевековних правника. Савршени у приватном праву, које је у својим основима још и данас углед и модел савременом грађанском праву, у теорији јавнога права римски дух није постигао ни онолико колико можемо иаћи у малим градским грчким републикама и средњевековним градовима северне и средње Италије. Али, у овоме погледу од великог је интереса сама историја римске државе, њена организација и њен политички развитак. Она нам показује да у њеном току можемо наићи у главном на две јасно обележене групе владавинских облика, монархију и републику. У монархију би дошло доба римских краљева, а