Бранич

Број 3

„Б Р А Н И Ч"

Страна 127

исто тако и принципат из кога је произашла монархија римских императора. У републику би дошло доба владавине римског Сената. По чисто формално-правном критеријуму (дакле чисто правном), римски приндипат не би био ништа друго него монархија. Врховни орган је принцепс, он је стварно држао власт која је добила свој најјачи израз у Октавијану Аугусту, његовом оснивачу. Истина римском републиком је господарио Сенат, који је по своме саставу био једна врста олигархије изопачене после у диктатуру. Али у прво време, и доцније у његовом цветном добу, републикански Сенат је био носилац народне власти у заједници са познатим римским комицијама, које су биле израз воље римскога народа. Ово правно схватање двојности владавинских облика пренело се и у модерно доба преко Ренесанса, сталешке државе и апсолутне монархије. Монархија Светог римског царства под Карлом V., француска монархија све до Велике револуције, држава млетачких дуждева и остале историјске државе Европе, биле су обележаване једним од ова два облика. Ово се није променило ни после појаве уставне државе крајем 18. века. Теоретичари права и политички публицисти готово кроз цео 19. век, окрећу се око идеје монархије и републике. Код немачких правника наилазимо на потпуно јасно изражену традиционалну дефиницију владавинских облика, постављену нарочито од Лабанд-Мајера, Сајдла и донекле Јелинека. Код њих преовлађује потпуно правно гледиште. У Француској ово је питање слабије додиривано са формално- правног гледишта; као узгред и више историјски, помињане су ове поделе владавинских облика постављене од античких философа, Макиавели-а и Монтескје-а. Француски писци били су више заузети својим националним позитивним правом где су се расправљала питања политичких владавинских облика, непосредне демократије, парламентарне владе, питање англо-америчке уставности. Но и француска правна теорија, остала је ипак на класичном схватању дуализма државних владавинских облика, ма да са мање догматичке строгости од осталих. Ово дуалистичко схватање владавинских облика дугујемо Макиавелију. И ако претежно политички дух са дубоким смислом и финим осећањем политичког реализма, он је својом поделом поставио основе за једну правну теорију која је освојила модерну науку. Према његовој теорији, у ове две групе владавинских облика могу да се сврстају све могуће државе ма какве друштвене садржине и ма којег било политичког облика. Он је тиме упростио античку трилогију и свео на једноставније појмове. Демократија не мора да буде увек република, као што ни аристократија не мора да буде увек у монархији. Сасвим је могуће да један кнез