Бранич

Страна 260

„Б Р А Н И Ч"

Број 5

превод §-а 191 Нем, крив. зак., већ та два прописа садрже два сасвим различита начела, па, према томе, не могу један другог допуњавати, јер оно што ко нема, не може ни другоме дати. Пропис §-а 191 Нем. крив. зак. одговара §-у 212 IV Срп. каз. законика, јер оба прописа отприлике садрже једно исто начело. Да је наш законодавац хтео да усвоји начело из §-а 191 Нем. крив. законика он не би имао потребе да прави екскурзију по немачком законодавству, већ је то начело могао узети из §-а 212 IV Срп. каз. зак. или из чл. 77 Закона о штампи које му је начело било довољно познато и по своме теориском и по свом практичном значају. Али га он није хтео задржати; а да га доиста није хтео задржати види се по томе, што је то начело било усвојено у пројектима од 1910, 1911 (§ 227) и 1922 (§ 303) г., а из пројекта од 1926, као и из свих каснијих, потпуно га је избацио и усвојио оно које садржи § 311 II Кз. Осим тога, оно што хоће да докаже г. Вукчевић нема потврде ни у §-у 191 Немачког крив. законика, јер се ни тамо не каже да пријава за дело које је предмет клевете мора бити предата пре отпочетог извиђања и суђења по делу клевете, пошто тај пропис дословце гласи: „Ако је због кажњиве радње учињена достава код власти, у циљу да се отаочне кривична истрага, онда се са извиђањем и суђењем за увреду има застати, док се не донесе одлука, да се кривична истрага за достављену кажњиву радњу неће ни отиочињати или до довршења поведене кривичне истраге ". 6 ) Из овога се текста јасно види, да се пријава може учинити све докле се не оконча суђење по делу клевете, па се то може учинити чак и приликом извиђања и суђења по делу клевете. То потврђују и цитати из Листа и Ебермајера које је навео г. Вукчевић, 7 ) јер ,,сазнање о предатој пријави" суд може примити и на сам дан прегреса по делу клевете, пошто се из тих цитата не види, да то „сазнање" мора доћи пре отпочињања суђења по делу клевете. Према томе, и кад би § 311 II Кз. одговарао §-у 191 Нем. кривич. законика, мишљење г. Вукчевића не би могло опстати, јер би се и у том случају заснивало на погрешној интерпретацији закона. 3) Најпосле, разлог г. Вукчевића да у прилог његовог мишљења иде и § 304 Кз. мора сам по себи отпасти. Тај пропис говори само о томе да се оптужени „неће казнити ако је био у извињавајућој заблуди услед које је држао да је истина оно што износи или проноси". Према томе, овај пропис говори само о једној околности која искључује кри6 ) Лист: Уџбенак немачког кривичног арава (у преводу Веснића) стр. 850. 7 ) Вукчевић: 1. с., 152.