Бранич

<Број 5

„Б Р А Н И Ч"

вичну одговорност — §§ 19 и 20 Кз., али не и о начину доказивања истинитости инкриминисаних чињеница. Зато се онуопштене можеупотребити као допуна или објашњење прописа који говоре о доказном поступку, пошто се односи на сасвим другу материју, на материју из материјалног а не из формалног права. Осим ових навода, г. Вукчевић је учинио још неке напомене али више да ослаби гледиште Касационог суда но да поткрепи своје мишљење: 1) Према г. Вукчевићу, ако би се усвојило гледиште Касационог суда, дошло би се до тога, да би сва архива среских судова по делима клевете морала прећи у државно тужиоштво и да би сваки тужилац прво морао сам сести на оптуженичку клупу, пак тек онда оптужени, јер би се код свих клевета чији је предмет дело које се гони по службеној дужности морао „извештавати државни тужилац ради отварања поступка, иако о тим делима није пре претреса подигнута никаква пријава". 8 ) Међутим ово тврђење г. Вукчевића не одговара правом стању ствари, јер нити ће се по свима тужбама за дела клевете извештавати државни тужилац, нити ће сваки тужилац прво сам сести на оптуженичку клупу па тек онда оптужени. Сама тужба не прет•ставља пријаву ни по одлуци Касационог суда, па се зато о њој као таквој неће ни извештавати државни тужилац. Следствено томе, ни тужилац неће сести на оптуженичку клупу само зато што је тужио некога за клевету и што је предмет те клевете дело које се гони по службеној дужности. Али ако оптужени на претресу изјави, да су инкриминисани изрази истинити и ако за то поднесе и доказе, онда се о томе мора известити државни тужилац, а то је сасвим оправдано. Онај ко је крив, па се још размеће својим поштењем и хоће да прогони људе који говоре истину, право је да прво он седне на оптуженичку клупу, да пред судом и јавношћу положи рачун о својим делима и да за њих прими правичну награду. А таквих је случајева врло мало, јер се у пракси не догађа ни два од сто случајева да оптужени изјави да су истинити инкриминисани изрази и да хоће да доказује њихову истинитост, већ, напротив, да он то није рекао или да је био у заблуди и томе слично, па се готово сви случајеви на томе и заврше. Према томе, сасвим је неоправдана бојазан г. Вукчевића, јер за поштене тужиоце нема никакве опасности што подижу тужбе и бране своју част, а за непоштене затвори су и прављени. 2) Г. Вукчевић изречно каже: „Једно је неоспорно: законодавац је при доношењу прописа друге алинеје § 311 Кз. имао за циљ не заштиту нападача, већ заштиту напад-

ђ 1Ш., 153.