Бранич

Страна 262

„Б Р А Н И Ч"

Број 5

нутих"... 9 ) Међутим то није тачно. Начело о доказивању истинитости чињеница које садржи § 311 II Кз. донесено јег. Прво, у интересу проналажења материјалне истине, јер се верује да ће она пре бити пронађена ако се поступак поведе непосредно против означеног извршиоца дела које се гони по службеној дужности но ако се она истражује посредним путем, тј. преко дела клевете. Ово стога што ће у првом случају процесом управљати државни тужилац каосасвим незаинтересовано и објективно лице које ће подједнаком ревношћу прикупљати све доказе и све околности,. како оне које терете оптуженога, тако и оне које иду у корист његове одбране — §§ 3 и 100 Ксп., па ће се зато и права истина лакше пронаћи и самим тим правда задовољити... Напротив, ако би се управљање поступком препустило приватном тужиоцу и оптуженом, не би се увек могло доћи до праве истине, јер би сваки од њих одлучно био против прикупљања свих оних доказа који би ишли на његову штету а само за оне који би ишли у његову корист и у тој борби победио би не онај на чијој је страни истина, него онај који би био вештији и окретнији да доказни поступак окрене на своју страну. Да се то не би догађало, па самим тим и правосуђе комиромитовало, усвојено је начело материјалне истине које се у сваком процесу, нарочито оном који држава покреће, мора у првом реду задовољити, јер снага правосуђа почива у његовим одлукама, а његове одлуке имају толико вредности колико се заснивају на истини. Друго, у интересу јавног морала, јер друштвени морал; као највиши државни интерес захтева да се казне сви извршиоци кривичних дела која се гоне по службеној дужности. У пракси се дешава обрнуто: чим тужилац осети да оптужени може да докаже истинитост својих навода, он се равна или одустаје од тужбе и спор се тим и завршава. Пропис §-а 311 II Кз. то неће, већ хоће да свако искуси заслужену казну: кад год против приватног тужиоца има довољно основа загоњење, гоњење се мора предузети по службеној дужности и тек кад Држава буде задовољила своје јавне интересе, онда се може допустити приватним лицима да расправљају своје личне зађевице. Прво се, дакле, морају задовољити већи, јавни интереси, па тек онда мањи, лични, а то је сасвим и разумљиво и оправдано. Зато овај пропис §311 II Кз. и наређује да се прво мора свршити поступак по делу које је предмет клевете, па тек онда поступак по делу клезете. Треће, у интересу економије поступка, јер законодавац хоће, кад се појаве основи да се мора водити поступак и по делу које је предмет клевете, да се доказни поступак

9 ) Ша, 154.