Бранич

Број 5

„Б Р А Н И Ч"

Страна 249

сувише проширен домен, него се у ствари мисли да се решења налазе путем дедукције у виду аналогије. У сваком случају верује се тиме у потпуност поретка. Али у истини ствар стоји овако. Што се пењемо у јерархији приндипа, они све мање хватају посебно (конкретно) и, ако има заједничког, има и различитог и, услед тога, може бити празнина. Сем тога, ти прописи немају примене само код аналогије, него они добијају примене и у свима случајевима тумачења закона, бар где има извесних неодређености, будући да су то принципи који изражавају „дух" закона. И у опште, они не дају много конкретнога нити дају све потпуно. Не ваља, међутим, ни теорија која узима да се ту иде постепено од посебног ка општим принципима. Ово значи преношење каузалног и природњачког посматрања направне ,и нормативне појаве. Мисли се да се општи принцип ствара индукцијом идући од једног посебног случаја до другог докле се најзад не створи принцип. Али у области правних правила немогуће је да се донесе за два случаја исто решење, а да нису заснована на једном истом правилу. Практично у животу десиће се да људи не долазе до свести о томе правилу и виде одвојене један случај од другог и један пропис од другог, и треба дуго сазревања док дођу до свести о томе. Била су потребна столећа уопштавања док је правило из XII таблица 31 1е1ит тапи та§15 циат јесИ постало лравило о нехатном убиству. Има, најзад, и то објашњење да је аналогија закључивање од посебног на посебно. Али и ту остаје необјашњиво на основу чега је то могуће, ако се и друго посебно не може да подведе под исто правило. Узети да је то зато, јер је то друго посебно слично, није довољно објашњење, јер сличност незначи никако истоветност него претпоставља поред сличности и неке разлике. Применити исто правило •без обзира на разлике значи применити свесно једно правило које не одговара најбоље случају (није адекватно). Тиме се у ствари мења смисао правила, јер се примена правила проширује и на један случај за који би се могло наћи и подесније правило. Са аналогијом би онда ствар стајала рђаво, јер онда она испада једно вештачко и неподесно средство. У сваком случају она се не би смела појављивати таквом нормално. Отуда, изгледа, ваља разлог потражити на другој страни. Другим речима, ваља разлог тражити унекој истоветности нових аналогних случајева и ранијих, предвиђених, тако да се могу и нови, аналогни сасвим оправдано подвести под исто правило. Треба дакле објашњење тражити ј; некој идентичности. Али та идентичност, природно, не би могла да буде текстуелна (по тексту) него би била по нечем дубљем. То бисмо могли овако формулисати: ако једна ситуација пред-