Бранич

Број 6

„Б Р А Н И Ч"

Страна 333

учини, а то је да по таквом одговору не одређује спорну расправу и ако би туженик или тужилац у том погледу ставили предлог, такав би се предлог по § 339 одбацио као неумесан. Да је законодавац хтео да суд по службеној дужности одбацује неблаговремене одговоре на тужбу он би то изрично наредио као што је учинио код призива (§ 562 од. 1 § 565 бр. 2 у вези § 568 од. 2), код ревизије (§ 601 од. 1) и код рекурса (§§ 617 и 620). Све што је законодавац код неблаговременог одговора на тужбу наредио, то је, прећутна забрана, да се по таквом одговору одређује усмена спорна расправа, која се налази у § 339, и преко тога ништа даље. Судови за све своје одлуке морају, хтели не хтели, тражити подлогу у закону, и што, колико ми је познато, неблаговремене одговоре не одбацују, по службеној дужности, то је сасвим правилно. Противно гледишге заступају Аранђеловић (књ. II стр. 182), Горшић (књ. II стр. 242). Верона-Цуља (стр. 582) и Верк (стр. 220.). Оваквом гледишту може се учинити само та замерка, што исто нема основа ни у једном законском пропису и зато га практичари у судска пракса не могу усвојити. Када није никако предан одговор на тужбу, или када је исти предан, али не у одређеном року, дакле, неблаговремено, тада последица тога пропуштања наступа сама по себи, и она се састоји у томе, што се у таквој правној ситуацији, неће одредити рочиште за усмену спорну расправу. Ту не вреди никакав споразум и пристанак парничних странака. Даља последица овога пропуштања јесте у томе, што тужилац има права предложити доношење пресуде због пропуштања. Али, ако се тужилац тим својим правом не би користио и не би дао предлог за доношење пресуде због пропуштања — поставља се питање, шга ће онда бити? По § 232 и 234, мировање поступка, у овом случају, не може се наредити зато што не постоје услови за мировање, предвиђени у тим прописима. Такви списи би се морали чувати у судској писарници до краја године, а на крају године би се на исте ставила ознака да је ствар „коначно решена " и предали би се судској архиви на чување. Ово поступање са списима овакве врсте предвиђено је у § 291 бр. 7 тач. в. судског пословника. То, ни у колико, не спречава тужиоца, да у свако доба, када му је воља, стави предлог за доношење пресуде због пропуштзња, у ком би се случају списи из архиве извадили. Аранђеловик (књ. II стр. 35 и 36) мисли да треба наредити мировање поступка (§ 232), али је истакао да би тужилац могао свој предлог о доношењу пресуде због пропуштања ставнти, без обзира на тромесечни рок из § 232 и 233, који овде не би вредео. Тиме се долази, у ствари, у исту ситуацију коју предвиђа Судски пословник, само што не би било услова за мировање, и што без рокова