Бранич

Страва 332

„БРАНИ Ч"

Број (>•

Према § 494 од. 1, ако туженик у остављеном му року,. не преда одговор на тужбу, тужилац може предложити, да се о главној ствари донесе пресуда због пропуштања, према прописима § 492. У овом пропису се мисли на случај, када је прво рочиште завршено тако, што туженик није истакао приговор недопустивости редовног правног пута, приговор ненадлежности суда, приговор пресуђене ствари или приговор да тече спор о истом предмету па му је онда остављен рок за одговор на тужбу. Штета је што то у § 494 од. 1 није изрично казано, већ се то мора извести из § 494 од. 2, у коме се предвиђа друкчије поступање, када су поменути приговори истакнути на првом рочишту. Што се тиче изрицања ове пресуде у погледу исте вреди све оно што је казано код случаја када туженик изостане са првог рочишта, изложеног под бр. 1 пошто су те две правне ситуације потпуно идентичне. Ову пресуду доноси председник већа, као судија појединац, и то по предлогу тужиоца, а без одређивања расправе. Ако се преда одговор на тужбу, после протека остављеног рока, дакле неблаговремено, тада, — и ако тужилац није предложио доношење пресуде због пропуштања, —рочиште за усмену спорну расправу не може, ни у ком случају, бити одређено. Ово зато што се у § 339 изрично тражи да је „на време предан одгорор на тужбу", па да би рочиште за усмену расправу могло бити одређено. Из тога јасно произилази да се у случају неблаговремено предатог одговора на тужбу, не може одредити усмена спорна расправа, о чему председник већа мора водити рачуна, по службеној дужности. Мада сви теоретичари тврде да се неблаговремено предати одговор на тужбу по службеној дужности мора одбацити и мада је аустријска јудикатура поступала у истом смислу, законске могућности, нити законског овлашћења суд нема за одбацивање неблаговременог одговора на тужбу. Све што суд у таквој ситуацији мора да

ска јудикатура, судећи по једној одлуци Врховног суда у Бечу, наведеној код Верона-Цуље (стр. 435), тако је поступала. Аранђеловић (књ. II. стр. 35) и Верона-Цуља (стр. 435), налазе да рок за одговор на тужбу, одређен у § 338 од. 1, није преклузиван рок и да се према § 192, може продужити. Верк (стр. 120) налази да је, овај рок преклузивне природе. Горшић код § 192 (књ. I стр. 327), није у преклузивне рокове убројао и рок за одговор на тужбу, а код § 338 (књ. II стр. 69 и 69) није казао да ли се овај рок може продужити већ је само казао да је овај рок „максималан рок, а не нормалан рок" . Међутим у својим предавањима у Удружељу судија у Београду Горшић се категорички и одлучно залагао за мишљење, да се рок за одговор на тужбу, ни у ком случају, не може продужити. Наводио је да је аустријска јудикатура била једнодушна у томе, да се овај рок не може продужити, али то његово тврђење, у погледу аустријске јудикатуре, коју Горшаћ несумњиво одлично и изврсно познаје, било би у супротности са одлуком Врховног суда у Бечу, наведеној код Верона-Цуља (стр. 435).