Бранич

Број 6

„Б Р А Н И Ч"

Страна 331

жилац би се од тужбеног тражења одбио. Овде се најлепше показује сва оштрина и сва строгост пресуде због изостанка, & и њена неправичност. Из изложеног изилази да се туженик, када тужилац није дошао на прво рочиште, ако хоће да се користи његовим изостанком, мора изјаснити о чињеничним наводима тужбе, те тиме прво рочиште губи карактер техничког рочишта на коме се само имају примати приговори из § 334. Свакако, да би туженик, пре изјашњења о чињеничном стању и предлога о доношењу пресуде због изостанка, и овом приликом, могао истаћи приговоре, који спречавају вођење ларнице и о којима суд мора водити рачуна, као што су лриговор: недопуштености редовног правног пута, правноснажно пресуђене ствари, тока парнице као и апсолутну ненадлежност суда. Тек, ако би суд те приговоре одбио, туженик би имао да се изјасни о чињеничном стању тужбе и да предложи доношење пресуде због изостанка. Ако би туженик, без изјашњења о чињеничном стању тужбе, ставио предлог за доношење пресуде због изостанка, тада би се ■ова донела према наводима и доказима у тужби. Пресуду због изостанка једне странке са првог рочишта, апа био то тужилац или туженик, доноси судија који руководи првим рочиштем, по предлогу дошавше странке (§ 493 од. 2). Ако дошавша странка, не би предложила доношење пресуде због изостанка тада би, у оба случаја, наступило мировање поступка, јер би се сматрало да се дошавша странка није хтела упустати у расправљање (§ 234 од. 1). 3) Ако према резултату првог рочишта буде потребно одредити усмену спорну расправу, судија, коме је поверено држање првог рочишта, одмах ће на рочишту наложити туженику да одговори на тужбу и одредити му рок за предају одговора, који ће одмерити према околностима случаја, али не дужи од четири недеље — § 338 од. 1. Овај рок за одговор на тужбу није преклузиван или строги рок 3 ).

8 ) Према § 192 од. 1 строги или преклузивни рокови су само они рокови које закон изреком забрањује продужити. Сви остали рокови, где ■нема овакве изричне забране, могу се продужити. Тиме што је у § 338 од. 1 речено да рок за одговор на тужбу не може бити дужи од четири недеље, то значи да тај рок, када се на првом рочишту одређује не може прећи означену границу, али никако и ни у ком случају, не може значити забрану продужења овога рока. Уосталом и кад би ово значило забрану продужења рока, та забрана би била тацитна, а никако изрична, те према томе не би вредела. Где је законодавац хтео да један рок буде преклузиван, он је будући доследан пропису § 192 од. 1, изрично забрањивао да се тај рок може продужити. Тако налазимо изричну забрану лродужења рокова у §§ 558 од. 1, 559 од. 2, 615 од. 1 и т. д. У свима овнм прописима стоји: „овај се рок не може ародужиши ". Пада је законодавац тако хтео и са роком за одговор на тужбу, он би то у § 338 од. 1 изрично и казао, а када то није казао, значи да то није ни хтео. Судека пракса, ове рокове, што је сасвим правилио, продужује, а и аустриј-