Бранич

Број 6

„Б Р А Н И Ч"

Страна 337

предлогу, за расправљање о приговорима изнесеним на првом рочишту, онда ће наступити мировање поступка. Туженик, који је на ово рочиште дошао неће моћи предложити да се донесе пресуда због пропуштања, по главној ствари — § 494 од. 4. Све што може туженик, у озаквој прилици, то је да по § 206, тражи парничне трошкове, од недошавшег тужиоца. Још би могао молити суд, да по службеној дужности, одреди рочиште за расправљање о приговорима (§ 355), и тиме би своју ситуацију, ако би то суд прихватио, знатно побољшао, јер би се тиме дошло на случај изложен под а), који је за туженика повољнији. Зашто су, у овом случају, права туженика тако сужена, тешко би се могло рећи. А када се има у виду, да туженик, истицањем изложених приговора, због процесне економије, не мора одговарати на тужбу, зато што је уверен да ће истакнути приговори биги уважени онда је овако поступање према њему, управо, неправично и нецелисходно. Када, због недоласка тужиоца на рочиште, одређенопо његовом предлогу за расправљање о приговорима, буде наређено мировање поступка, онда тужилац, тек после три месеца (§ 232) може поново ставити предлог за одређивање овога рочишта. Али, ако тужилац ни на рочишту, нити после овога, и ако су приговори одбијени, не би ставио предлог за доношење пресуде због пропуштања, по главној ствари, тада би акта спора била чувана у судској писарници до краја године, када би се на исга ставила ознака „ коначно решених тгредмета" и предала судској архиви на чување (§ 291 бр. 7 тач. в. Судског пословника), шго не би сметало тужиоцу да свој предлог, и пре и после овога, у свако доба, стави. Случај изложен под а) и овај истоветни су, у сваком погледу. Зато је чудновато зашто је између ова два случаја, вештачким путем, прављена разлика, у поступању, и тиме и иначе тешка и компликована материја, која говори о пресудама због пропуштања, учињена још тежом и компликованијом. Слободно се може рећи да зато није постојала никаква потреба, нити ма какав оправдан разлог. Јер, какви су разлози могли постојати, да се за случај под а) пропише, као што смо видели, да се ни предлог за доношење пресуде због пропуштања, по главној ствари, не може ставити, нити се пресуда може донети, на рочишту одређеном за расправљање о приговорима, већ се мора чекати правноснажност одбијања приговора, па тек онда наступа стављање предлога и доношење пресуде; а код случаја под б), управо је, по истом питању, поступљено обрнуто. Или, каква је то логика, што се у случају под а) говори о рочишту за одвојено расправљање о приговорима, а у случају под б) о „усменој сиорној расирави која се