Бранич

Страна 336

„Б Р А Н I I Ч"

Број 6

Међутим самим тим што изостанак парничара не би имао никаквог утицаја на ток парнице, у овом случају, мировање поступка, по § 234 од. 1, не би се могло наредити. А пошто приговори буду одбијени, ни тада, у погледу главне ствари не би наступило мировање поступка, већ би тужилац, у свако доба, могао ставити предлог за доношење пресуде због пропуштања (§ 291 бр. 7 тач. в. Судског пословника). Пресуду због пропуштања донео би председник већа, без одређивања усмене расправе. Што се тиче изрицања саме пресуде и за њу вреди све оно што је речено код случаја када туженик изостане са првог рочишта, изложеног под бр. 1. б) Туженик је на арвом рочишту истакао приговор: недоиустивости редовног правног иута, ненадлежности суда, иравноснажно пресуђене ствари или приговор да о истож иредмету већ тече иарнииа, иа о тим приговорима није наређено одвојено расправљањг, а он (туженик), у остављеном року није никако, или није благовремено, иредао одговор на тужбу. Истоветна је правна ситуација и када суд по службеној дужности (§§ 256 и 355 од. 2 и 3) опозове свој закључак о наређењу да се о изложеним ириговорима одвојено расиравља. Према § 494 од. 2, тужилац, у овој ситуацији, може, претходно, предложити само то, да се одреди рочиште за усмену спорну расправу. Спорна усмена расправа има се ограничити само и једино на истакнуте приговоре. Ако се приговори одбију тужилац може одмах, на истом рочишту предложити да се донесе пресуда због пропуштања (§ 492). Туженик, и ако је присутан на овој расправи неће моћи чинити изјаве у погледу главне ствари, јер је г пропуштањем одговора, преклудиран. Тужилац иа овом рочишту, а и после тога, може ставити предлог за доношење пресуде због пропуштања. Свакако да ако би овај предлог био стављен на самом рочишту, тада би ову пресуду донело веће, за ствари за које је оно надлежно, и у пресуду би унело и закључак о одбијању приговора, дакле, закључак о одбијању приговора не би се самостално отправљао странкама — § 356 од. 1 и 2. Ако би се, правним леком, побијала само одлука о одбијању приговора, то би се чинило рекурсом, у противном, ако би се поред овога побијала и одлука о главној ствари, и једно и друго би се чинило призивом. То, несумњиво произилази из природе самих ствари. Али, ако би предлог за доношење пресуде због пропуштања био ставлзен после одржаног рочишта о приговорима, тада би, мада се у законику о томе ништа не говори, ову пресуду донео председник већа, без одређивања усмене расправе. При доношењу и ове пресуде вреди све оно што је речено за пресуду изложену под *бр. 1. Ако тужилац не дође на рочиште одређено, по његовом