Бранич

Број 6

„Б Р А Н И Ч"

Страна 355

ђутим Државна хипотекарна банка позивајући се на одредбе чл. 53. и 117. под е. Закона о уређењу Управе фондова у неколико случајева тражила је код Среског суда у Вршцу, као земљишно-књижног суда, да се за своје потраживање наплати продајом непокретних имања њених дужника, на којима има укњижено заложио право. Срески суд је доносио одлуке, којима је поменуту банку одбијао од тражења, налазећи, да се и иа њу има применити одредба § 144. извршног закона т. ј. да она не може бити у новољнијем положају од осталих поверилаца, од којих се тражи стицање извршног заложног права. Окружни суд у Белој Цркви, као рекурсни (уточни) суд нашао је, да исправе Државне хипотекарне банке имају извршни наслов, т. ј. да је њено укњижено потраживање равно оном потраживању, које се оснива па извршном наслову, па је, уважавајући рекурс банчин, упућивао срески суд да донесе другу одлуку у смислу банчиног тражења. Сматрајући да је гледиште окружног суда неправилно, Срески суд у Вршцу обратио се је за објашњење своме Апелационом суду, па је предмет по предлогу Главног државног тужиоца у Новом Саду упућен пуној седници на решење. Пуна седница је, као што је напред изложено, правилно нашла, да не може по овоме питању доносити никакву одлуку, јер не стоје услови из § 48. тач. 4. закона о уређењу редовних судова. На име, не постоје разнолике правноснажне одлуке нижих судова по истом правном питању у примени јединственог закона — овде закона о уређењу Управе фондова — већ, напротив, један исти окружни суд у својим одлукама по истакнутом питању стоји на истом становишту, ништећи одлуке нижег — среског суда. То пак, што срески суд сматра да је нахођење окружног суда погрешно, не може бити разлог, да се предмет изнесе пред пуну седницу Vасационог суда, изузев случаја да је се Главни државни тужилац у своме захтеву, да се сазове пуна седница, изјаснио, да је одлука окружног суда погрешна. И ако је ово правно питање, према одлуци пуне седнице, остало отворено, сматрамо, да је правилно гледиште, изражено у одлукама окружног суда у Белој Цркви, у погледу права Државне хипотекарне банке, да своје потраживање наплати из непокретности њених дужника, на којима има укњижено заложно право. Ово стога, што је чл. 117. е. закона о уређењу Уираве фондова, као специјалан закон, дерогирао прописе извршних закона у појединим покрајинама и банку ставио у изузетан, повољнији положај од осталих поверилаца. То се види из самог текста овог законског наређења, у коме се вели, да потраживања Државне хипотекарне банке у осталим покрајинама (изузев Србије) уживају право првенства и неодложне наплате административним путем. Другим речима, за њена потраживања немају важности прописи извршног закона, којим се тражи да поверилац своје заложно право подигне на степен извршности, па да тек онда тражи продају заложеног непокретног имања, већ банка може одмах захтевати продају и без испуњавања односних прописа извршног закона. То пак, што је у истом пропису речено, да банка своја доспела потраживања извршује егзекутивним путем преко извршних власти, не може дати други смисао овом наређењу, него да та потраживања имају извршни наслов (Ши1иб ехесиНошз). Наравно, да се овај пропис, као изузетак од општих правила о извршењу, има најуже тумачити, према чему се ова повластица односи само на> некретнине, на којима банка има укњижено заложно право. У погледу осталих непокретности дужникових банка је у истом положају као и остали повериоци, т. ј. мора испунити све оно, што се по извршном закону тражи, да би могла тражити њихову продају. II. По другом правном питању пуна седница Касационог суда донела је следећу одлуку: „И наследници умрлог адвоката могу у смиелу § 29. закона о адвокаткма траидати одмерење адвскатске награде и трошкова, који су настали из заступања пред судом". Ова одлука базирана је на следећим разлозима: „Потраживање умрлог адвоката у погледу награде и трошкова је имовинско-правно потраживање, које, као и друга имовинска права, прелазе т