Бранич

Страна 382

„Б РА Н И Ч"

Број 7—8

били визирани са резервом. Та претпоставка никако не може бити потпуно тачна, јер међу одобреним акгима има и указа, који су се могли нападати тужбом код Државног савета а не оспоравати резервном визом. Али, нека су сви ти акти чисто финансиске природе, нека су сви они извршени помоћу визе са резервом, какве ће даље последице по њих настати тиме што су примљени на знање и одобрени од законодавне власти? Њихова извршност постаје комична, Главна контрола не може тражити обештећење; цивилноправно, наредбодавци се разрешаваЈу од обавеза. То, у најбољем случају, и ништа више. Нити ће ти акти постати законити, нити ће они који су их потписали бити ослобођени сваке одговорности (политичке и кривичне). Ти акти се могу нападати тужбом код административних судова уколико има легитимисаних лица за тужбу и уколико рок за поднашање тужбе није прошао; ти акти се могу нападати код грађанских судова од стране лица која су њима оштећена: иако је министар покривен „одобрењем" тих аката, није покривена Држава, јер акти нису постали законити, одобрењем је Држава преузела на себе да плати евентуалну накнаду штете приватним лицима. Ако Главна контрола не може тужити наредбодавце, не значи то да ни приватни оштећеници не могу тужити Државу. Ти акти нису постали закони, нису постали чак ни законити уколико су били незаконити: о њиховој законитости суд може исто онако слободно да решава као и да нису одобрени и примљени на знање од законодавне власти. Исто тако може и кривични суд („Државни суд") оцењивати њихову законитост и одмеравати кривичноправну одговорност оних који су их издали као да никад нису ни поднешени законодавном телу на одобрење. VI. Као што се види, практично дејство ових одобрења је минимално, правни значај њихов је скоро никакав. Међутим, она су врло опасна по правилан ток ствари. Највећи део одобрених управних аката није публикован, за многе се не зна уопште ни на шта се односе, неки су чак и поверљиви. Ко ће гарантирати да ти акти неће бити мењани, да се неће замењивати поједине речи или цифре, да се неће, после извесног низа година, под истим бројевима моћи читати потпуно други акти? Није та пракса добра, о томе нема сумње. И ако би се њој прибегавало у изузетним случајевима (на пр. кад су у питању интереси народне одбране), још би се дало и толерирати. Али је очигледно да она узима непотребног маха и да се злоупотребљава (како се друкчије могу тумачити одобрени Укази о постављењу једног управника казненог завода, једног финансиског директора итд.). Дужност је правне науке да скрене пажњу на ту појаву и да је осветли са свога становишта.