Бранич

Број 7—8

„Б Р А Н И Ч"

Страна 381

озакони: ако га прогласи као закон, ако га учини саставним ,аелом земаљског законодавства. Свако друго поступање је лишено правног основа, непознато нашем праву, као и праву уопште. IV. Ако овако „одобрени" управни акти нису ни озакошени ни позакоњени, какво значење има онда то одобравање уопште? Може се мислити да законодавна власт одобравањем тих аката даје управној власти индемнитет, проглашује управне органе који су те акте донели неодговорним, унапред се лишава права да их оптужи и позове на одговорност. И ако акти остају и даље незаконити, бар неће за њих нико одговарати. Иако незаконити, они су извршени, они су произвели своје дејство; остаје једино да се ослободе евентуалне одговорности они који су их, мимо закона, донели. Пошто су то увек органи врховне управе, дакле министри, они одговарају само пред Народним претставништвом и пред Краљем. Народно претставништво и Краљ, то су законодавни чиниоци; ови су се сагласили и ту сагласност свечано прокламовали у финансиском закону да неће због тих незаконитости министре повлачити не одговорност. Они им грешке опраштају, јер сматрају да су ти акти били корисни; они се унапред обавезују да министре неће због тога оптуживати. Ово би све, теориски, било могуће. Али код нас изгледа да би и једно такво решење дошло у сукоб са Уставом. Јер по нашем Уставу „министар може бити оптужен како за време трајања своје службе тако и за пет година после отступања". Право оптужбе има Краљ и Народна скупштина. Очигледно је да се горњом одредбом ишло за тим, да се пружи могућност бар још једној Скупштини да оптужи министра, а не само Скупштини за време које је министровао (скупштинска перијода траје максимално четири године). Та одредба је умесна: у парламентарном режиму Скупштина штити министра, али ако га штити једна не мора да га штити и друга, новоизабрана Скупштина. Ако би се сад узело да се одобравањем незаконитих управних аката појединих министара Народно претставништво резигнирало на подизање оптужнице уопште, значило би да је одлуком једне Скупштине ускраћено право следећој Скупштини да своју уставну функцију врши, да је обичним законом повређен и суспензован један уставни пропис. Са правног гледишта ово мишљење не би могло опстати. V. Могућа је и четврта претпоставка важности ових одобрења. Може се мислити (јер што акти садрже нико сигурно не зна) да су то акти којима је Главна контрола дала т. зв. „визу са резервом" по чл. 59 Закона о Главној контроли; њиховим примањем од законодавне власти, виза са резервом постаје дефинитивна виза. Ово мишљење би се дало бранити под претпоставком да су сви одобрени акти