Бранич

Страна 418

„БРАНИЧ'

Број 7—8

Ово бркање услова и њихових последица довело је Хартмана (Оаз Каиза1ргоћ1ет 1т 51га1гесћ1, стр. 64, § 2) да је за ирелевантне услове рекао да и нису услови, јер не лостоји између њих и последице узрочни однос, што дакако није истина. Чим су они услов последице мора међу њима постојати и узрочни однос, иначе не би били услови. У томе баш и лежи тежиште да ови услови јесу т. зв. услови, али не последице, која нас интересује, дакле једне кривично-правно релевантне последице, него неке друге, која је за кривично право ирелевантна. Пре него што изнесемо своје мишљење по овоме питању осврнућемо се још и на теорију каузалитета Др. Томе Живановића, проф. београдског универзитета. Његова је теорија сразмерно новијега датума и базира у неку руку на теорији сопсЈШо зше ^иа поп, премда се не може рећи уза све то, да није оригинална и интересантна у истој мери као и најинтересантније теорије каузалитета изложене напред. Др. Живановић се у својој теорији показује аналитичарским духом, који улази у рашчлањавање самога проблема и на основу савесно проведене анализе тражи решење тога питања. Анализирајући садржину услова он доноси једну теорију, која би по његовом мишљењу решила цело питање, а заснива је тако, што је израђује на примерима и случајевима, .који су супротстављени досадањим теоријама и по њима нису могли бити решени. Живановићева теорија каузалитета колико је с једне стране придонела рашчишћавању појма каузалитета, толико је опет с друге стране ствар још више компликовала, што је само по себи разумљиво. Она је узела нарочито у обзир т. зв. узрочни однос и применила га тада на случајеве, који су по ранијим теоријама тражили своје решење. По нашем мишљењу то је било без успеха, што ћемо одмах покушати и да докажемо. Др. Живановић каже (Архив, 1910. стр. 181): „Види се јасно да за кривично право ни с!е 1е§е 1а*а ни с!е 1е§е {егепсЈа не могу да се сматрају као узроци услови, који у свом каузалном низу имају за последицу један узрочни однос". Мало доцније прави изузетак са оним условима, код којих постоји тај узрочни однос и за њих тражи, да су истовремени са конкретним дејством услова, чији је узрочни однос њихова последица. Узмимо сада његове примере па их анализирајмо. У првом реду морамо истаћи да нама није довољно јасан тај појам узрочнога односа и непосредног услова, јер ми видимо тај узрочни однос и тамо, где Др. Живановић види непосредни услов тако н.пр. бацање некога у ватру је посредни услов, који има за последицу узрочни однос између деловања ватре и смрти. Зар не би смо могли рећи исто и у случају са крхањем моста, да је ступање на мост