Бранич

Број 11

„Б Р А Н И Ч*

Страна 651

ћина неправника као судија врховног управног суда. А политички моменат унесен је због тога што је Државни савет био надлежан да решава о разрешењу општинских часника у Србији и о њиховом избору. Међутим г. Марковић је по дужности својој као ондашњи Министар правде морао активно учествовати у доношењу ове одредбе закона, па ипак ово садашње његово гледиште о саставу Државног савета без неправника онда није спроведено кроз закон и ако је уставни текст од 1921 године то допуштао (уУставу је било прописано да се Уставом предвиђени начин попуњавања упражњених места саветничких може законом изменити). У ствари на Државни савет се и онда гледало, не као на врховни административни суд већ као на једно политичко тело. То је било последица традиционалног схватања, заосталог још од раније, када је Државни савет у Србији имао и политичких функција. Гледиште, које се, с обзиром на текст закона о Државном савету и управним судовима од 1922 године није могло одржати, јер је Државни савет по томе закону постао поглавито врховни административни суд, и ако је за њега било још задржано нешто других административних послова (одобравање измена уговора по чл. 84 Закона о државном рачуноводству, које је најновијим законом о државном рачуноводству укинуто; одобравање заузимања приватних добара за опште народну потребу по закону о експропријацији за Србију; пријем у државну службу по Закону о чиновницима итд.) Но и ако закон допушта да у Савету заседавају неправници и да као судије врховног административног суда и суде, ипак он не забрањује да у њему буду само правници. По закону, дакле, могу се постављати за чланове Државног савета искључиво правници и са најпотпунијом стручном спремом, па ипак је баш за време кад је г. Марковић био Министар правде па дакле и носио одговорност за правосуђе у земљи (без обзира на то што су саветници постављени на предлог Претседника Министарског савета), постављен за државне саветнике сразмерно највећи број неправника. Због тога не изгледа, у томе погледу, критикаг. Марковића оправдана. Шта више она не изгледа уопште оправдана кад долази од политичких људи који су имали утицаја на постављање државних саветника, јер они од судија врховног управног суда при постављању никад нису тражили стручност већ друга својства која са стручношћу немају никакве везе, па мислим да не могу ни критиковати њихово суђење са гледишта стручности, нити сада ту стручност од њих тражити, како то чини г. Марковић. Али и ако у Савету има неправника као судија врховног управног суда, законом је одређено да их може бити највише једна трећина тако да у сваком одељењу на пет