Бранич

Страна 652

,Б Р А Н И Ч"

Број 11

саветника могу бити само два неправника. Према томе, ако Савет један случај погрешно расправи, као што је то по мишљењу г. Марковића случај г. Јоцића, не могу за то бити криви неправници, јер је у сваком одељењу већина правника. А ако се мисли да ти неправници могу својим разлозима навести већину правника на погрешну одлуку, онда се врло слаба оцена даје баш о правницима за које г. Марковић тражи да само они суде. Закључак на који г. Марковић сигурно није мислио. У колико се пак у чланку наводи да „министри врло често тумаче закон који не одговара смислу и тексту закона и да то они чине или у жељи да даду превагу државним интересима које они штите или што сами нису правници", мислим да то више не одговара садањим приликамаПрема организацији министарства у садашњој модерној правној држави, у сваком министарству постоји један читав апарат од стручних чиновника, који свако решење стручно обра, ђује, како то наређује закон о општем управном поступку. и за чији реферат они носе одговорност и кривично и дисциплински. Само у колико је министар способнији да изабере себи спремне референте, у толико тај апарат боље функционише и одлуке министарске су боље и у сагласности са зеконом. Дакле, без обзира, да ли је министар правник или неправник, у ствари решење спрема и доноси тај административни апарат, а министар само формално што га потписује. Уосталом и то не мора бити, он то може пренети на нижег органа, помоћника, начелника итд. како то и бива. Зато се не може казати да министар тумачи односно вређа закон због тога што није правник или, ако је и правник, штожелидада превагу државним интересима које он штити, јер он по правилу, као што је речено, решење и не доноси већ га доноси тај административни апарат по поступку прописаном у Закону о општем управном поступку. Министар без сумње има да решава крупна питања финансијске политике, ако је Министар финансија, или о унапређењу правосуђа, ако је Министар правде, (овде та два министра долазе у обзир), а не да сам решава ситна правна питања појединаца. Ангажовање министра лично у ове ситне ствари, и поред садање организације министарстава, може бити само на штету оних крупних питања из надлежности односног министарства, јер би он морао највећи део времена да губи у решавању тих сразмерно ситних ствари према реченим крупним интересима државе.

Мислим да је било потребно осврнути се на овај претходни део чланка г. Марковића. Пређимо сада на сам случај који је дао повод за овај његов чланак.