Бранич

Страна 686

»БРАНИЧ"

Број 12"

у нарочитом простору под надзором одређеног лица. Такве ствари као приватна својина остају и даље у дивилно правном поседу њиховог сопственика а притежање прелази, у ужем смислу на лице коме су ствари предате на чување, (ако такво лице постоји), у ширем смислу на старешину под чијом непосредном управом стоји опште жиће са свима просторијама за становање (пример: касарне, интернати, студ, домови и т.д.) Из предњих се излагања даје даље доследно закључити, да старешине (шефови) свих како јавних тако и приватних установа, надлештава, школа, завода, касарна, домова индустријских и трговачких етабилисмана и т.д., задржавају у интересу унутарњег реда у њима и заштите њихове покретности, генерално притежање на свима стварима у свима просторијама које им припадају, подразумевајући под ове и дворишта, паркове и баште са свима споредним зградама. Ово генерално притежање старешине (шефа) установе позлачи се испред специјалног осталих њених припадника само у том случају, ако је поред могућности располагања, њихова специјална воља на то управљена, да стварима искључива располажу (да на пр. онај који установи припада као члак опште жића код себе држи потребан новац, одело, веш, џепни сат и т. д.). Али ако ова специјална воља престане да дејствује било због тога, што је ствар остављена у сфери власти старешине (или за то одређеног лицг), или што је нестала, или се изгубила, онда генерална воља приступа специјалној као субсидиарна са истом снагом замењујућиса истим значајем специјалну вољу, чије је дејство привремено престало. Отуда је правило, које је полазећи са овог становишта, поставила пракса, по коме се у јавним просторијама ни једна ствар не може сматрати за нађену, потпуно на свом месту. Доследно томе свако лице које у јавним просторијама „нађену" ствар противправно присвоји, одговара за крађу, а само старешина установе под чијом влашћу све њене ствари стоје, као ималац субсидиарног притежања, одговарао би за утају. У томе лежи маркантна разлика између општег цивилно-правног и специјалног субсидиарно-правног притежања јавних установа. Јер док по општем цивилноправном схватању генерална воља у поједином случају мора да отступи испред специјалне, као јаче воље, дотле је у интересу реда и имовинске сигурности у јавним установама нужно, да генерална воља са специјалном дејствује увек: истом снагом на све ствари, које се у њима налазе. За то на пр. док једно лице задржава у свом притежању у кафани остављени капут у пркос привременог удаљења из исте, дотле свако лице које припада једној јавној установи као њен члан (службеник, опште житељ) губи по правилу притежањена својим стварима остављеним у њеним просторијама у ко-