Бранич

Страна 690

,Б Р А Н И Ч"

Број 12

нике. А ако ових не би било наслеђује муж и мужевљеви законски наследници. За то у овом г.оследњем случају и мужевљеви наследници, да би могли заштитити ова своја изречна законска права, могу овакву обвезу женину нападати и гражити да се она уништи. Ма да су овакви случајеви ретки ипак су могући. Само се по себи разуме да сваки поверилац жене може тражити уништај потпуно уредне и на закону основане њене обвезе, дакле и када јој је муж одобрио поступак, по § ЗОЗа. -Грађ. зак. и закона о побијању правних дела изван стечаја од 22. јануара 1931. год. онда када је та обвеза женина учињена у времену његовог потраживања од исте жене, а издата је у намери да се наплата његовог потраживања осујети и на тај начин он штети. Отуда је логично и потпуно природно, да женини повериоци имају право нападати и овакву обвезу њену, дату без одобрења мужевљеви у сличном случају када је издата на штету њиховог потраживања. Ако је жена напустила свога мужа, или муж своју жену, и ако јг бракоразводна парница између њих поведена, ка Је пресудом супружницима додељен одвојен брачни живот (§ 102. Грађ. зак.), онда после такве пресуде жени и није потребно одобрење мужевљево за давање њених обвеза, пошто више није у зависности од мужа, и ако брак још формално траје, јер после пет година овако одвојеног живота ако који од супруга, или обоје, опет затраже да се брак разведе, брак се разводи уЈлед немогућности заједничког живота (чл. 218. Зак. о црквеним властима). То је јасно и несумњиво, али ми налазимо, да баш и ако није поведен бракоразводни спор између супружника, и ако им није пресудом досуђен раздвојени живот, ако жена напусти свога мужа, или муж своју жену, па се једно од њих, или обоје, одаду неморалу и отпочну водити такав живот, који очигледно показује да се њиме раскида брачна веза и уништава свака хармонија, која би иначе требала да постоји између њих, у том времену жена учини обвезу да би се могла издржавати или удобније према свом имању живети, таква њена обвеза вреди за њу лично, и ако нема одобрења мужевљевог, јер да га је од мужа тражила не би га ни добила, нарочито још ако против те обвезе ни муж ни жена за свога живота нису протествовали. Таква обвеза доводи до претпоставке с једне стране, да мужевљева права нису тиме оштећена, јер да јесу, он би се лако могао одбранити, а с друге стране, да је обвеза жене истинита, стварна; а не треба допустити да жена гладује код свога имања, које јој моментално може дати довољно прихода за издржавање, те јој треба допустити да га може и задужити. Такав је баш овде случај. У овом спору је утврђено, да је жена дефинитивно напустила свога мужа. Седам година