Бранич

34

„Б Р А Н И Ч"

опште (стр. 166), а затим, то је бар наше мишљење, синдикати значе борбу и где они имају да претстављају колаборацију, ту они нису прави синдикати (Италија, Шпанија, Немачка, Аустрија). Последњу би групу сачињавале земља где је спроведено јединство класе — Совјетска Русија. Међутим ми мислимо да се, у колико се заиста спроведе јединство класе одн. уништање класа, синдикати не могу постојати, јер су они израз класе. Могу то бити организације које су произашле из синдиката, које су чак њихок наставак, али то нису синдикати, па чак и ако се називају тим именом. — Излагања г. Тодоровића су врло прегледна мада мислимо да је он требао да више продуби питање откуда ове различитости у појединим земљама, и да искључи оне земље где је постојање синдиката немогуће одн. непотребно. Међутим право је производ факата који су пренети у сферу апстракције. То је сасвим правилно схватио г. Тодоровић. Он други део своје тезе посвећује синдикадистичким доктринама, обухватајући с једне стране т. зв. академске доктрине (5сге1, Раи1-Вопсоиг, Уа1о1б), а с другстране т. зв. доктрине праксе (синдикализам „жутих", хришћански, анархистички, социјал-демократски и комунистички синдикализам). Под првом групом он разуме оне синдикалистичке доктрине које нису биле истакнуте као програм ове или оне групе синдиката, али које су посредно утицале на стварање оних других, т. ј. доктрина праксе, које г. Тодоровић ставља у другу групу. — Сва ова излагања су врло концизна, и ако се ми не би могли у потпуности сложити у погледу његове интерпретације комунистичког синдикализма, који ми сматрамо само као објашњење, дато од Маркса и Енгелса, стања које постоји, али које не може имати никаквог значаја за комунистичко друштво, јер синдикати у њему неће ни постојати. Савесно и стручно израђено дело г. Тодоровића, пружајући слику права и идеологије који постоје, без претензија да ствара неку нову док_ трину или да предлаже неки нови правни систем, завршава се једним зак^ ључком, у коме он баца поглед на будућност синдиката, примајући дис„ кретно, идеје Дигија и Камфмајер-а, о будућем синдикалистичком друштву То је мишљење које ми не би могли, и поред све аргументације г. Тодо-' ровића, и поред свег поштовања па чак и привржености према славном доајену из Бордоа, примити. Друштво данашњице, а можда и друштво сутрашњице, неће да буде синдикалистичко. Друштво будућности, које ће се оснивати на економској једнакости, биће друштво, без класа (у данашњем смислу речи), па према томе не може бити синдикалистичко друштво, јер постојање синдиката претставља, као што смо већ рекли, постојање класа, а њих неће бити. Д-р Борислав Т. Благојевић асистент Београдског Универзитета.

БЕЛЕШКЕ Одбрана г. Др. Вој. М. Вујанца у процесуг. Др. Милете Новаковића и осталих. Овај чувени процес, који је окупио елиту нашег адвокатског реда, истакао је неколико млађих снага а у исто време потврдио заслужени реноме ранијих мајстора. У ову другу групу несумњиво долази г. Др. Вој. М. Зујанац , који је у овом процесу показао своју високу бранитељску класу: говорнички таленат удружен са правним знањем и вештином. Одбрана, коју је г. Др. Вујанац недавно засебно ош-

тампао, сведочи о високим правничким квалитетима овог нашег колеге, те ју је корисно консултовати да би се добила престава о томе, како се добро брани. У одбрани г. Др. Вујанац истиче у главном два момента: да се извршна грађанска пресуда, као декларација једног правног стања, не може ништити кривичним путем и да се кривична одговорност не може утврђивати основима подозрења, којих је нашао осам на броју у оптужници и које је сес побио.