Бранич

ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ ВАНБРАЧНЕ ДЕЦЕ

моралном начелу. Сав прожет ово)м идејом, наш законодавац је лоред осталих мера, предвидео још једну у циљу ојачања породице а на штету занбрачиих заједница, а то је мера позакоњења ванбрачне деце, но под условом да се лретходно од ванбрачне заједнице човека и жене начини брачш заједница. Из овога сасвим јасно излази, да се по духу нашег позитивног права, до позакоњења ванбрачне деце долази кроз брак, што значи кроз породицу. Стварано по угледу на ауотријсМО) за|конодавство (аустриј.Ски законик од 1811. г. чији је главни аутор био фон Цајлер, једа|н изразит претставник романистичке ш1окле) које је било проткано принципима римског и пандектног права, наше законодавство усвојило је схватање о браку из аустријског права, по коме се брак као основа породице сматра једном од најважнијих установа не само приватнога права већ и целе друштвене заједнице. Као што је познагго по нашем законодавотву, брачна деца иду за статусом очевим, а ванбрачна за материним. Према свему овоме мора се узети, да по духу нашег позитивног права иницијатива у плгледу позакоњења припада, оцу односно мужу, јер се заснивање породичног односа не може без оца замислити. Из овога треба закључити, да позакоњење могу тражити једновремено отац и мати што ће најчешћи случај и бити, или само отац али и не сама мати. Јер с обзиром на § 129., ванбрачна мати је већ дужна да се стара о своме детету, те је на тај начин дете већ заштићено, док позакоњење од стране оба родитеља или само од оиа има већ и једно јаче дејство и ставља дете у много повољнији положај, но што је оно 1 било пре тога под заштитом ванбрачне матере. Јер зашто би било потребно и у коме циљу, да законодавац етавља у могућност и ванбрачну матер да поза1кони дете, кад то не би било у самој сћгвари ни од каквог ширег правног дејства кад је већ закон!ом осигурано старање матере о детету. Ако је законодавац мислио на заштиту! детета тиме је мало добивено, јер права тако позакоњеног детета много су ужа од права која се добшају позаиоњењем на друга два начина. У сваком случају од матере позакоњено дете, нема никаква права и даље према своме ванбрачном оцу, јер је исти остао непознат. Али био он непознат или не, тиме се у основи детињи положај скоро ништа не мења. Дакле и са овог гледишта природније је узети, да је законодавац овде мислио на позакоњење детета од стране ванбрачног оца, јер би већ у томе случају! дете имало већа и шира права. Оно би у томе случају имало права и према матери, баш да је Оам отац а не они обоје извршио! позакоњење, пошто се ванбрачној деци мати увек зна и мора да се зна. Овим путем дете сада добија и оца, а то баш и јесте оно нашта је законодавац мислио. Исто ово гледиште да ово позакоњење милошћу владаочевом може тражити само отац, заступа и г. ЖивОји« Перић у своме познатом делу Специјални део грађан-ског права у отсеку породичног права. Г. Перић каже: „Несумњиво је да легитимацију на овај начин може тражити само отац, али и мати па и само дете под условом акс докажу да је отац био намеран то учинити, да је отпочео (оставио писмо, написао молбу и т. д.) ,па услед