Бранич

,Б Р А Н И Ч'

изненадне смрти или код другог узрока није могао приступити извршењу 1 оре намере." Г. др. Лазар Марковић, у своме познатом делу Породично право мисли, да ово позакоњење могу тражити или ошац или ма1т!и иаи обоје једновремено. Г. Марковић је ово само изложио али се иије зау.ставио на опширнијој интерпретацији (страна 176 и 177). Г. др. Драг. Аранђеловић заступа исто мишљење као и г. Мзрковић, само! што г. Аранђеловић не заснива сбоје мишљење потпуно на бази нашег позитивног права. Г. Аранђеловић и сам признаје да одредбе о томе у заиону нису јаоне и свео је цело питање на тумачење израза „на захтев родитеља" да ли је оно употребљено у једники или у| множини. Као што 1 се види г. Аранђеловић је овде употребио једну врсту граматичке интерпретације. Говорећи о овој врсти позакоњења аутор М1исли, да су се законодавци у првом реду руководили тежњом да се смањи број Еанбрагане деце што несумњиво! захтева и јавни интерес. Несумњиво' је да је ово гледиште тачж> кад се усвоји солуција да ово позакоњење може тражити само отац као> шеф породице, али како је г. Аранђеловић утојио обрнуту солуцију, онда би -се баш према његовом тумачењу ишло на руку »онкубиватима. У оспалом као што је повнато, модерно приватно право фаворизира само! породицу а не и коекубинатске одн^осе, и баш строжијим одредбама о позакоњењу иде се управо за тим да се смањи број ванбрачне деце а да се што више потпомогне брачна заједница, породица. На пример, по немачком грађаноком законику, ванбрачно дете може бити призна|т(о за брачно одлуком државне власти само ва захтев оца, а у француоком грађанском законику и нема одредбе која би се односила на ову вр-сту позакоњења. Коментаристи француски сматрају, да грађански закоиик није пошао у овоме погледу за једном таквом установом из Римшог права зато, што би она била у ствари промву одржања породице, т.ј. ишла би на ру!ку конкубинатима, пошто би путем оваквог повакоњења ванбрачна деца постала брачном и без закључења брака, дакле ван породице. Кад је реч о овоме, имамо> у ствари два гледишта, једно чисто индивидуалистичко, које не води много рачуна о циљевима заједнице. По томе гледишту главно је одржати индивиду-у макар на штету друштва. То је оно старо гледиште индивидуалистичке демократије из краја 18. века, које је у оанови својој бшго извор материјалистмчког правца у науци и схватању о друштву, које се данас готово скломило у историју. Друго гледиште је социјално, које у првом реду води рачуна о самој заједвици и њевом опстанку, то друго гледиште заснива се више на стварним чињеницама од којих данае зависи друштвеви опстанак. У томе смислу ово друго гледиште посматра заједницу не само- са материјалистичког ставсвишта већ и са становишта друштвеног и моралног. Друштво је Један сложев организам, и разни су агенси који су од утииаја како на његово одржање тако и ва његово распадање. Зато се кад је реч о његовом одржању, не може узети у обзир само један ред чињеница, већ све укупно ако хоћемо да дођемо до позитивних и корисиих резултата.