Бранич

МОЖЕ ЛИ СУПРУГ КОЈИ ЈЕ НАПУСТИО ХРИШЋАНСКУ ВЕРУ и т. д. 155

уништај може тражити и супруг мо|ј|и није невии (као и свако правно заинтересовано! лице па и сама власт), друге приватноправнога реда где право на тражење уништаја има само невина страна, исто, тако те две каггегорије узрока предвиђа закон и код развода брака, оне из §-а 94. Б.) тач. 1., 2., 3. и 5. [право на развод (растур) брака припада ту само једној, невиној, страни] и узрок из

ослободи од оклопа тела и богаства и да нађе себи и својој егзистенцији смисао у Богу. Прави аскет који је за идеал Царства Божјег презрео све материјално и чулно најпотпувије изражава и преставл>а христијанизирану личност, личност, којој је Господ Христос једино богаство. Прави аскет је једини потпуно морално слободан": ор. сИ., „Весник", Март, 1932., стр. 171. Г. Слијепчевић је, изгледа нам, прилично, с погледом на овај цитат, еволуирао од 1932. до 1935. али не у правцу Христове Идеологије, како је ми схватамо. Да ли је сада на бољем путу као хришћански свештеник? Зависи од тога која је концепција, његова (из год. 1935.) или наша, ближа истинском Христовом Учењу]. Али, по Ђ. Слијепчевићу, Христосније одбацивао приватну својинуу колико је она била „потребна свакој личвости за одржање њене физичке егзистенције" ( ор. сИ., „Весник", Март, 1932., стр. 166.). Ово је једна недоследност више код наших, православних, свештеника: када богаство врло лако води греху због чега је и Г. Слијепчевић против њега и када су богаство и својина квалитативно исто и само се могу разликовати квантитативно, оида бити за својину значи ипак бити за оно што чини основ богаству а то опет значи бити за оно што омогућава грех. У осталом, чим се призна човеку право на својину у границама потреба за егзистенцију, тим самим отварају се врата и богаству, јер — апетит долази једући. Осим тога, није друштвена организација на база приватне својине једини систем у коме сваки може имати што му је нужно за живот, а то се доказало још у првим временима Хришћанства када су хришћанске општине биле уређене на основи заједничкога (комунистичкога) живота, чињеница која речито, мислимо, утврђује да би једна друштвена организација без индивидуалне својине била сзсвим у духу Христовога Учења. Даље, Христос није могао бити за приватну својину ни зато што је он био за социалну и економску једнакост (а био је за њу јер је био за мир — они који су једнаки не бију се и не ратују међу собом): те једнакости (па дакле, ни мира) не може, пак, бити у систему индивидуалне својине, као што нам то, у осталом, доказује данашње буржоаско-индивидуалистичко аруштво. Приватна својина не може се, мислимо, сложити са овим Христовим речима (Његовим ученицима) „ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече себе, и узме крст свој и иде за мном" (Јеванђеље по Матеју, Гл. 16. 24.°: в. и Јеванђеље по Марку: Гл. 8. 34°. као и Јеванђеље по Луци: Гл. 14. 27°): то јест нека напусти све што има и нека пође за Христом, нека напусти матсриално и нека пође за духовним (пошто се не може служити једновремено, казао је Христос, и Богу и Мамону). И ово је потпуно у складу са Христовом Идејом о алтруизму, јер приватна својина („моје и твоје") то је егоизам. Христос је говорио да треба оставити и сву своју породицу и поћи за Њим (в. Јеванђеље по Матеју: Гл. 10. 37°., Гл. 19. 29°.): породица значи породични егоизам као што нација значи национални егоизам. Свештеници који бране тезу да Христово Учење не искључује приватну сзојину па према томе ни друштвену организацију на тој бази наводе, у прилог тога, Христове речи: да ваља дати Богу Божје а Цару Царево. Али, та реч, налазимо, не може ићи нити иде против схватања да је приватаа својина једна од оних људских установа које су најпротивније битности Христозога Учења: она значи само то да Христос Који, као што смо то истакли, није био револуционар по средсшвима, није хтео насилно обарање тадашњега социалнога уређења него је он само начелно био устао против идеје о индивадуалној својини, очекујући да, мирном еволуцијом, осећај алтруизма савлада и потисне осећај егоизма, што ће само од себе, дакле без борбе и бола које довосе револуционарни матоди, довести до ишчезнућа приватне својиве. Христос није био за идеју револуције која би, како се погрешно мисли, као нека стаклена башта вештачки и у кратком року благотворне (фагоцитне) бакциле алтруизма развила и тако уништила патогене бакциле егоизма. Јер, револуција то је насиље (одоздо) као што су насиље и државни удари (одозго), што, разуме се, повећава борбу т. ј, отпорност микроба егоизма. (В., код Г. Михаила Тошовића, Хрисшос и Раш, „Све-