Бранич

162

„Б Р А Н И Ч"

надази у својој правој улози, улога у којој он не примењује овоје схватање ни своју вољу него схватање и вољу законодавца: ту кроз уста судије го®ори законодавац чији је ор, судија, само један преносилац мисли и нареда!ба, т.ј. мисии и наредаба суверене власти (државе). Отуда, када је реч о тумачењ|у закона 8 (т1с (;о зепзи, прво и основно правило Јесте да судија извиди каква је в о љ а и намера законодавца (§ 8. Срп. и § 7. Аустр. Грађ. Зак.)'). па да тој вољи и намери да важности и примвне, онако исто као што ту вољу и намеру има да. поштује када је смисао законскога текста неаумњив и када нема шта да се тумачи него само! да се темсгг приведе у дело. Разуме се да су, по правилу, речи к.оје је законодавац употребио најмеродав^није за сазнање воље и вамсре законодавчеве; језик је зато да1 се мисли исказују (а не зато да се оне крију, како је то казао, тврди се, ТаПеугапсЗ). И стога с:ена речи мора прво мотрити: „Свдаи Да пази на речи", вели између осталога § 8. нашега Грађ. Зак. (§ 6. Аустр. Грађ. Зак.), а ако< то не помаже да би се уЕидела намера (воља) законодавца, онда настаје истраживањете воље и прво средство којим судија има да се ту послужи, то ј1е логика и логичка конструкц и ј а на основу свега онога што закон пружа у том погледу, те да би се из тих позватих премиса дошло до закључка који одговара вољи и намери законодавца. Логички метод јесте, дакле, први и најпоузданији пут да се, овде, дође до и с т и не, до онога што је била воља и намера законодавца. Законодавац је, разуме се, радио и резоновао логички (не смемо претпоставити д(а законодавац који је суверен резонује нелогично: шта би онда остало за оне, власти и појединце, који ниоу суверени и који су испод њега и нижи од њега?). Логичко тумачење је често сигурније за изналажење воље и намере законодавчеве вего и само граматичко тумачење: не ретко- се замонодавац погрешво изрази или учини оно што се зове 1арбиз Нп^иае (в. н.пр. § 447 одељ. 2. Грађ. Зак.), као што се може десити, у кривичном Спору, да индициум буде сипурнији доказ него сведок (материална веза између дела и човека непристрасна је, док сведок н!е мора бити т ! акав). И када нас, тако, пут логике одведе и доведе до оиога што је законодавац х т е о, немамо ни ва шта више да се осврћемо па ни на саму правичност (или „правду и правицу 1 "): закон се има применити онакав какав Је (аига 1ех зе<3 1ех), јер иначе, то јест ако би се закључак и резултат до кога с!мо1 логичким 1 умачењем доспели и који, као што рекоемо, представљају н ам е ру и в ољу зак!овода(вчев|у, могли одбацити зат'о што! не би одговарали правичности (овамо! како ми ову схватамо), онда би то значило одрећи обавезну снагу закону, овај одбацити. У осталом, он1о што зак;он наређује то је увек, у аснови, правична. Јер не треба мешати з а к о н с к ,у правичноет (законску правду) са оним што, у даном спору, може бити правично. Када законодавац не-

7 ) Наравно, овде је реч о намери законодавних органа из доба доношења закона: не може се говорити о намери садашњих законодавних органа, за једно време када они нису функционисали односно када су могли имати сасвим друге намере. Законодавац се не може узети овде у апстрактном смислу, јер би то правило судију законодавцем.