Бранич

142

„Б Р А Н И Ч 1

истаћи ие само да је проблем шири него што је тумачење воље, већ не треба такође испусгити из вида ни могућност сунротности унутрашње воље и воље изјављене, и да, ако нема супротности у р езултату, има је у самом продесу. Водећи пак, рачуиа о вољи по 1 њеној содиално.ј интевционалности, ми погађамо' једага врло важан социалан момент. Човек, улазећи у правне односе, има један социаиан начин изражавања: он ступа у односе са другим људима да буде од њ>их схваћен, под претпо!ставком да иостоји неки сиоразум у смислу његових речи и његових аката. Отуда им се даје оно значење ко1је имају у једном 1 кругу људи, у једној средини. Међутим то не обухвата све случајеве, јер могуће је да се исте речи и акти могу у .истом кругу схватити на више начина тако да. остаје да се одлучи према схватањима странака или заинтересованих у опшПе. То указује ка друге моменте, и на првом месту на момент пра^вичноети или целисходносТи, јер изабраће се оно значење које је најправичније .или најцелисходније, узимајући у обзир иптересе свих учесника као и свих које погађа дотични однос. Може се, у осталом, поставити питање о могућности да се констатује права воља субјеката, узимајући у обзир све тешкоће и оласности по с.иг|урност|. Али и сам критериум да наша изјава има да се тумачи каио! је може разумети оредина ставља се под захтев правичности. Јер кад се појединцу урачунава оно значење које је онмогао и морао знати, онда је то и правично; правично онолико ис!то колико .и неопходно! у социалном општењу. Најзад, ако странке припадају различитим круговима, значење се не може добити из схватања изјаве социалног круга непо из нечег трећег, т.ј. правичности и корисности. Не улазећи у детаљно излатање питања, истаћи ћемо само некољимо момената који ће показати како ће изгледати иримена горње теорије. Тако у случају супротног схватања странака једне изјаве ваља узети да не постоји саглаиност воље. Али такође, с друге стране, у Случају, ако се странке слажу у тумачењу изјаве, б.иће равнодушно што ће други свет другаче разумети изјаву. Објективно пак не важи, ако је неко намерно учинио друкчије него' што су се странке споразумеле, без обзира што би се то могло разумети објективно друкчије; то ће рећи важи оно на што су се странке споразумеле. При решавању свих питања има да се води рачуна и о једној и 01 другој странци, т.ј. не само како је могла разумети једна странма негс< и супротна.