Бранич

304

,Б Р А Н И Ч"

нога, да утиче на сведоке, вештаке, и т. д., али исто тако не искључује ни противно становиште. Казали смо, да друга реченица изражава узрок стања израженог у првој реченици. Прирок у другој, подређеној — каузалној реченици јесте „настоји", дакле глагол у облику времена садашњег. То значи да је временски моменат узрока изражен у времену садашњем —..." тиме што настоји утицати на сведоке, вештаке... и т. д." Време садашње по правилу изражава стање које је већ настало. Дакле изразом „што настоји" у т. 3. § 113. кп. речено је да активно делонање окривљенога углед кога истрага може бити угрожена, треба да је већ наступило. Изузетно само облик времена садашњег изражава стање будућности. Но, да време садањше изражава будућност запажамо тамо где реченица по свом онтолошком значењу изражава будућност, мада је предикат формално изражен временом садашњим — тамо дакле, где јасан логични смисао реченице одређује временско значење прирока. У нашем случају пак, ми путем граматичке анализе тежимо да установимо смисао реченице — дакле не можемо по смислу одређивати граматичко значење речи у опште и временско значење прирока. Сам смисао је нејасан и тежимо да га сазнамо ка основу граматичке анализе. Дакле, израз „што настоји" употребљен у т. 3. § 113. кп. није термин будућности већ термин стања садашњости или стања које је већ настало. Окривљениково деловање, његово настојање да утиче на сведоке и т. д. треба да је већ настало. Реченица. .. „тиме штс настоји утицати... т. ј. предикат у овој реченици изражав позитивно-афирмативан суд о факту да окривљени настоји. То значи настојање окривљенога у смислу ове реченице не само да је садашње већ је то нешто што се стварно догодило, нешто, о чему се може створити суд да стварно постоји. За примену т. 3. §113. кп. није довољно, ако се саразлогом очекује, даће окривљенн настојати да утиче на сведоке и т. д. већ је потребно да се то настојање стварно догодило. Исто тако није довољно да се ово настојање окривљениково претпоставља; оно мора бити утврђено и у свести судије мора постојати као један факт. Према томе, граматичко тумачење т. 3. § 113. кп. доводи нас до овога резултата: За примену т. 3. § 113. кп. потребно је — 1) да окривљени активно делује у циљу, да осујети или отежа истрагу, тако што настоји утицати на сведоке, вештаке, саучеснике или што настоји уништити трагове кривичног дела; његово овакво деловање мора бити стварно манифестовано и судији познато а не да се само претпоставља или очекује; 2) да постоји основана бојазан да ће окривљени оваквим деловањем — овим већ насталим и доказаним настојањем осујетити или отежати истрагу. Да видимо да ли логичко тумачење доводи до истога резултата. Логичко тумачење права полази од извесних основних принципа у вези са оним правним односима, на које се директно или иидиректно односи прогшс, који треба протумачити. Код логичког тумачења т. 3. § 113. кп. морамо се кретати у оквиру следећих принципа: 1) слобода је неприкосновена; 2) лишење слободе допуштено је само изузетно и под строго одређеним условима; 3) као сваки изузетак у праву, тако и они прописи, који одређују услове превентивног лишења слободе, морају се рестриктивно тумачити. У оквиру ових принципа, одговор се тако рећи сам ио себи нашће. У сумњи — да ли је за лишење слободе на осн. т. 3. § 113. кп. довољно, ако се са више или мање логичког оправдања претпосшаБи да окривљени настоји или да ће настојати да утиче на сведоке, вештаке и саучеснике, да настоји или да ће настојати да уништи трагове кривичног дела или је иотреоно уверење, доказ о томе, да он стварно настоји утицати на сведоке, вештаке и т. д. мора се прихватити друга алтернатива, јер само она је у складу са принципом заштите личне слободе, са принципом да се лишење слободе само изузетно допушта и са принципом да се рестриктивно тумаче прописи о условима лишења слободе. Дакле логичко тумачење афирмира резултат постигнут граматичким тумачењем. Према томе, не може опстати противно становиште и пракса заснована на томе становишту. Сваки окривљени је неизбежно заинтересован за исход истраге и увек се са основом може очекивати да ће настојати да утиче на сведоке, вештаке и друге факторе. Када би за примену т. 3. § 113. кп. било довољно, да се само претпоставља ово деловање окривљенога, то би одвело врло опасној пракси: да се свака окривљгни може лишити слободе на основу т. 3. § 113. кп. — Држава има права да казни кривца и, да би ово своје право постигла, има право, да превентивно лиши слободе окривљенога. Али често пута истрага се завршава