Бранич

326

„Б Р А Н И Ч"

срећни случај чији би узрок остао непознат, приписивала би се одговорност прсту божјем; тај несрећни случај је (Јатпит Ша1е,. асс о{ §0 (1, коб судбине, бога или непријатеља краља; боље је дакле оставити ствари на своме месту него ли реметити ред догађаја, који је од више силе утврђен: ^ше!а поп тоуеге, таква је. изгледа, била у оваквим приликама девиза законодавца и судије, Међутим ми стојимо на сасвим другом гледишту код решења. овог питања, ми, људи XX века: када се догоди какав несрећан случај при коме жртва није ништа крива, јер је имала само пасивну и неактивну улогу, осећамо извесан природан нагон да јој се дугује накнада, имамо потребу да она ту накнаду и добије; у противном мучиће нас некакво морално кајање и осећај протеста ствараће немир у нашој души. Можда је то лажна осетљивост, последица осећајности која је нераздвојна од претеране културе и цивилизације, али у сваком случају то је алтруизам; боље је ипак као код извесних лица у Ибзеновим комадима, боље ипак имати и болесну савест, него немати је никако. Ко би, дакле„. данас могао одобрити да радник, који је био жртва несрећног случаја чији је узрок непознат, остане без оштете и да беда и. глад загосподаре у његовој кући? Нико, сигуран сам. Ми смо жедни правде, т. ј. правне равнотеже и чим се догоди каква. несрећа одмах тражимо одговорно лице; ми хоћемо да неко буде одговоран и не примамо више послушно ударце судбине зећ хоћемо да одредимо крајњи повод. Да, ако се хоће несрећан случај неће се појављивати као удес судбине већ као, директно или индиректно, човечије дело. Ако израз није још довољно јак, ја ћу радо рећи да смо ми секуларизовали одговорност, да смо је ми начинили предметом чисте људске правде, и регулисали у оквиру наше друштвене заједнице у сагласности са равнотежом интереса и права, задовољавајући при том, нашу правну свест: а то је ви ћете се у томе самном сложити леп и племенит посао који је извршен у току мање од пола века.... * * * Како се све то догодило? на који су начин законодавци, нарочито судије, успели да прилагоде правна правила модерном друштву, ћерци науке и мајци привредног богаства? Подухват је био изванредно тежакјерсу срества права, која су већ 40 до 50 година стајала на расположењу судија, била врло малобројна и готово очајно немоћна. Цела традиционална теорија одговорности оснивала се на старој идеји погрешке. Нема одговорности без доказане погрешке, то је била хиљадугодишња догма, наслеђена из римског права коју су генерације правника преносиле из столећа у столеће и која се опирала свему:највећим критичким ударима, револуцијама, па чак и променама законодавства као и кодификацијама. По тој теорији, жртва каковог догађаја или општије речено какве штете морала би, да би добила обештећење да докаже три ствари; потребно је, најпре да докаже — и то полазећи од себе — да је претрпела извесну штету, затим да је друга страна учинила погрешку и најзад да је штета произашла из те погрешке: штета,,