Бранич

378

„Б Р А Н И Ч*

„Да је суд погрешно одобрио продају односне имовине позивајући се на пропис § 43 ст. 2. стеч. зак. пошто се овај став може применити само у случају када је ова имовина већ продата; а не и тада када на ову имовину полаже неко своје разлучно право. Па када овде поверилац Младен полаже разлучно право на имовину стечајног дужника Трајка; и ако је закључком тога суда упућен на спор, да то своје право и докаже, — то није било места, а ни законског ослонца, да се и ова излучна имовина изложи продаји све дотле, док се особеним спором не расправи питање о својини те имовине § 43 I ст. стечај. закона и § 218 грађ. закона. Што се тиче навода у рекурсу стеч. дужника: да његов статус нијг расправљен, Апелациони суд налази, да је неуместан са истих разлога изложених у нападнутом закључку; па је и донео одлуку као у диспозитиву свога закључка. Касациони суд у Београду, решавајући по рекурсу управитеља стечгјне масе, закључком својим од 8 априла 1935 год. Рек. 208, потврдио је горњи закључак Београдског апелационог суда, са разлога: „Управитељ стечаја у свом рекурсу побија закључак Београдског алелационог суда Пл. 44/35 наводећи да захтев за излучивање не може бити сметња за одређивање продаје, јер потражилац излучења, и када би доказао своје излучно право, могао би се намирити из добијеног новца од продатог имања. Ценећи овај навод Касациони суд је нашао, да је Апелациони суд у побијаном закључку правилно решио, да нема места продаји имозине, на којој постоји излучно право, пре него што се ово питање претхдно не расправи у засебном спору, јер оваква, продаја не би имала законског ослонца, и противила би се § 43 ст. 1 стеч. зак." и § 218 грађ. зак. Остале рекурсне наводе, Касациони суд није ценио, јер су исти били предмет оцене Апелационог суда, који је исте правилно оценио и своју одлуку о томе довољно образложио. По § 594 од III грађ. иарн. пост. аризивни је суд дужан, ;<ад потврђује пресуду ирвог суда, да изрекне: да ли вредност сиорног имања прелази 5000 дин.; јер такав недостатак чини иресуду призивног суда нимтавном по § 571 ш. 9 у в. § 597 т. 1 грађ. иарн. иост. (Закључак Касационог суда у Београду од 14 марта 1935 г. Рев. 124). У правној ствари тужилачке стране С. Ж. противу М. Г., због раскинућа уговора о заједници, Окружни суд у Крагујевцу пресудом својом од 19 априла 1934 год. По 201, пресудио је, да се уговор закључен између парничара, а потврђен код неспорних дела судије Крагујевачког првостепеног суда од 24 марта 1935 год. Бр. 15591 раскине, због неиспуњења од стране туженика. Београдски Апелациони суд, као призивни суд, решавајући по призиву тужене стране закључком својим од 30 новембра 1934 год. Пл. 319 потврдио је горњу пресуду среског суда, али у диспозитиву своје пресуде није изрекао, да ли вредност спорног имања прелази 5000 динара. Касациони суд у Београду, као ревизијски суд, поводом ревизије тужене стране, а по службеној дужности, закључком својим од 11 марта 1935 год. Рев. 124, укинуо је нападнуту пресуду призивног суда, са разлога: „По § 595 од Ш гр. п. п. призивни суд је дужан кад потврђује пресуду првостепеног суда да изрекне, да ли вредност спорног предмета о коме је он одлучио прелази 5000 дин. Из нападнуте пресуде не види се да је призивни суд означио колика је вредност спора. Такав недостатак чини пресуду призивног суда ништавном у смислу § 571 т. 9 у в. 597 т. 1 гр. п. п. Стога а на основу § 604 гр. п. п. т. 1, Касацпони суд је донео предњи закључак. Позивање интабулисаних иоверилаца на јавну иродају ио § 478 грађ. суд. иост. има се извршити на начин прописан у § 370 грађ. суд. аост. (Одлука Касационог суда у Београду од 23 новембра 1934 год. Рек. 1772). На дан 25 јуна 1934 год. од стране извршник органа Управе града Београда извршена је јавна продаја имовине М. С. Противу ове продаје жалио се 3. Г. са разлога, што на продају није уредно позват, нити му је извршна власт продају саопштила онако како то предвиђа § 370 г. с. п.