Бранич

408

„Б РА Н И Ч"

за то да се ово начело безусловно задржи. Али се појављује питање: да ли би можда у интересу кривичног правосуђа односно правног поретка било да се одустане од овог или оног модалитета овога начела, да се дакле не остане код свих његових последица, које су се првобитно извлачиле из начела о јединој влади закона у кривичном праву. Позитиван одговор на ово питање изгледа нам данас као нешто што се само по себи разуме. Нико данас зацело неће тежити првобитном апсолутизму закона, нико зацело неће захтевати да судија буде само уста закона, да се ропски везује за слово закона. Све су то била претеривања начела везаности за закон, а која су давно већ напуштена. Данас се у опште признаје значај систематског рада науке за законодавство, и нарочиго се у последње доба са великим успехом ради на продубљењу и изграђивању теорије о тумачењу закона. 3 ) Овај, могло би се казати, „либералистички" правац одговара и модерној тенденцији индивидуализирања у кривичном праву. Њему се зацело има и приписати што је у погледу начела везаности за закон наступило извесно слабљење у разним правцима. Да споменемо овде само простране границе судијског нахођења у модерном кривичном праву, на судији признату слободу која му омогућава прилагођавање казне личноста учиниоца. Судија се може слободно кретати не само у границама законског оквира казне, него му припада и право да прекорачи минимум и максимум казне, да припрећену казну измени и претвори у другу, ако за то постоје законом предвиђени разлози. Модерно кривично право зна за установу т. зв. неодређене крквичне пресуде и условне осуде, а што оставља судији широко поље примене. Шта више модерни кривични судија има чак и право помиловања, пошто, у извесним случајевима, може одустати од осуде и ако постоје сва обележја једне кажњиве радње. Тако пољском судији припада ово право не само према малолетницима (чл. 71 крив. зак.) него и у погледу разних деликата (чл. 142; 148 § 3, 220, 237 § 2, 239 § 2, 256 § 2, 257 § 2, 262 § 4 крив. зак.). Али погрешно би било мишљење да се у томе исцрпљује ублажење начела везаности за закон. Може се без претеривања рећи да модерни законодавац знатно слаби ово начело тиме, што чињенична стања што је могуће више проширује, што, шта више, за образовање чињеничког стања употребљава не само чињеничне појмове него, често, поред тога и појмове вредности. То је карактеристичан знак модерних кривичиих закона, на шта је више пута скретана пажња. Радо се употребљују појмови вредноств или нормативни појмови, као иа пр. подмукло, зломислено, злобно, неприлично, суровим, грубим начином, неаристојно, на начин који вређа благонаравље и иристојност, са ниских иобуда, са иоштовања достојних иобуда, лукаво, снажна, наирасна душевна стања, важан орган и т. д. Јасно је да чињенична стања са нормативним обележјима много лабавије обележавају област кривичнога не-

*) Види: 5сћ\ујп§е, Те1ео1о§Јбсће Ве^пНбђјгкЈип^ јш 51га{гесћ1е, 1930, Е.УЈабко^бИ, БЈе Тћеопе сЗег Аиб1е§ип§ <1еб Кесћ1б, 1933—1935, М. АбсоН, 1-а ш(есрге1аМопе сЈе11е 1姧1, 1928.