Бранич

12

„БРАНИЧ

се већ другојачије поступа. Наиме, наређује му се да сведочи и да се евентуално закуне на свој исказ. Не успе ли се и са тим — сведок се кажњава новчаном казном а потом и притвором, Другим речима, нисмо само дужни да будемо солидарни већ нам се то под претњом казне и силе наређује. Да ли није, овако радећи, законодавац отишао сувише далеко? Да би заштитио један принцип — солидарност, који баш не иде руку под руку са начелом индивидуалности и приватне својине, којима су прожети данашњи позитивни закони — није ли законодавац пренебрегао или бар осетно повредио други један принцип који је основа данашњег поретка: личну слободу? Разумемо дужност и обавезу грађана не само да поштују већ и потпомажу јавни поредак. Оправдана је обавеза грађана да служе војску и плаћају порез. Да се покоравају наредбама власти ради потреба извлашћа, опште безбедности, цензуре, претреса стана. Најзад грађани се морају повиновати наредбама надлежних судских и истражних власти ако су у питању гоњења противу прекршитеља кривичног закона. Све те мере налазе своје оправдање у законима који су јавно правног карактера. Пречи је општи интерес од приватног. Закон штити у пуној мери извесна добра која су основа поретка. Па ипак, постоји једна граница када једно добро, један правни интерес — престаје бити заштићаван законима јавно-правног карактера. Напротив, када сви ти интереси и односи између људи бивају регулисани законима приватно-правне природе. Основни закон приватног права је Општи грађански законик. Он регулише приватно правне односе између људи. Објективно право, формулисано у овоме законику појединац може остварнти на нарочито прописани начин. Формални закон за Општи грађански законик је Грађанско судски поступак. У материјалном закону речено нам је, који су наши приватно правни односи дозвољени а који не; која се стања сматрају за правна и као таква производе правне последице а која не. Једном речју, у њему је санкционисано наше објективно право за све наше приватно правне односе, статусе, стања, права и т. д. Но на самом почетку (§ 22 срп. гр. зак.) речено је, да од нас зависи, хоћемо ла или не, једно овим законом признато нам право, употребити или не. Доследно овом начелу, појединац може, на законом прописан начин (што је дошло као последица реда, бржег остварења објективног права а и искуства законодавчевог, да се целисходније и правичније поведени спор оконча) жељено право да оствари добијањем судске одлуке и даље, извршењем исте интервенцијом позватих државних органа. Од странке дакле, зависа покретање саора. Значи, ако појединац жели, да му ее једно његово приватно право призна у односу на извесна лица, онда може за ту своју ствар да стави у покрет судску власт и наравно и противника. Шта више, и трећа лица којих се то његово право може и да не тиче. Шта из овога произилази? Правило је, да се у приватно правним споровима докази по дужности не прибављају. Властинтервенише једино кад се оригиналне исправе налазе код њих.