Бранич

ОБАВЕЗА СВЕДОЧЕЊА У ГРАЂАНСКИМ ПАРНИЦАМА

13

Међутим и овде у нашем случају, закон даје једно моћно средство парничној странци у прибирању доказа: притвор сведока који одриче да сведочи. Још нешто, ако је добро појединца у јавно правном смислу повређено онда је према напред реченом разумљиво, да се по дужности интервенише и да су како органи државне власти тако и појединци дужни да суделују у правилном доношењу санкција према прекршнику јавно правне норме. Али, ако је добро повређено у приватно правном смислу онда се оштећеноме даје право, не само на захтев за интервенцију власти ради заштите угроженог му приватно правног добра, већ му се даје овлашћење да се за успех свога захтева послужи повредом туђег права: личне слободе. Повређени појединац у приватио правном смислу може и не повести спор за заштиту свога права. Но ако га поведе, може да захтева узнемиравање других незаинтересованих лица. Шта више, то треће лице можда би — будући у истоветном положају као повређени појединац — одустало уопште од покретања поступка противу одговарајућег туженика. Но овде, оно мора за заштиту туђег интереса да ремети уживање своје личне слободе. II. Овакве мере, као што напред рекосмо, правдају се солидарношћу, која треба да постоји међу грађанима. Она се не намеће само у јавно правним већ и у приватно правним односима. Упитајмо се, чему то? Солидарност као етички елеменат није сама себи циљ. Она је средство за остварење нечега. За заштиту извесног општег интереса. Међутим расматрајући овако постављено питање, долазимо до следећих констатација. Пођимо за законодавчевом идејом. Данашњи поредак штити појединцу својину, живот, личну слободу и част — но под условом, да се мора покоравати мерама власти, које налаже одржање општег поретка. Свака насилна повреда живота, тела, својине и т. д., као што смо, раније казали, није само ствар појединца него и друштва. Оно по дужности интервенише. Изван овога, ако појединац сматра да му је извесно његово приватноправно добро повређено, може се обратити државним органима и тражити заштиту. Но за разлику од првог случаја он овде мора и да докаже оно што наводи. И он и противник труде се да убеде суд у своје наводе и приговоре. Успех спора од овога у главном и зависи. Но грађанима се даје овлашћење, баш и за ове случајеве, да се послуже опажањем другог незаинтересованог грађанина за успех своје тужбе. Овде сада долазе у сукоб две тековине модерног друштва: приватна својина и лична слобода. Приватна својина у најширем смислу речи, јер подлога једног грађанског спора је у главном имовинско-материјална корист. У реду је да и приватна својина и лична слобода падају пред општим интересима. Међутим из овог излагања видимо, да лична слобода појединца пада пред приватно-правним интересима, израженим било као својина добара, својина права, накнада штете било као признање статуса или односа у циљу личне користи. И ту сада законодавац, зарад остварења овога циља, незаинте-