Бранич

14

,Б Р А Н И Ч"

ресованом појединцу налаже дужност солидарности на уштрб његове личне слободе. Доследно закључујући, законодавац штити својину не само кад је она повређена у јавно правном смислу већ увек. Значи, основа поретка је приватна својина. Пре личне слободе. Ма да људи стварају вредности ипак, када оне постану власништво једнога лица оно је јаче и од његовог ствараоца. Овако расчлањено питање чини, да разумемо побуде законодавца, које на први поглед изгледају у противности са општом поделом права н.а јавно и приватно, као и последице које из тога произилазе. Осим наведене констатације, намеће се и овај закључак: да солидарност којом се објашњавају наведене законске мере није врлина, није етички елеменат будући да не зависи од нас, да ли ћемо је извршити или не. Према томе, дужност сведочења у грађанским споровима не долази као последица солидарности већ као мера за заштиту приватне својине. Следујући низу идеја као и последњем закључку, онда се супротности које се принудним мерама о сведочењу у грађанским парницама по нама, појављују између схватања и значаја јавног и приватног права — могу изгладити на тај начин, што се има узети, са једном натегнутом логиком, да је и приватна својина оиште добро — основа друштва, која се свуда и изузетно од осталих тековина данашњег друштвеног уређења — мора свагда да штити. Једна врста светиње, која свуда и на сваком месту, без обзира на вредност, ужива пуну заштиту закона. Својина пре ^свега. Једино је друштвена заједница — држава јача од ње. III Поред солидарности постоје и други етички елементи потребни за успешнији и сношљивији живот. Примера ради да наведемо: поштење, милосрђе. О поштењу законодавац истина води рачуна. Но више обраћа пажњу на спољну форму, на начин. Исти закон даје права и непоштеном парничару. Пример, застарелост као и сви случајеви штетних последица пропуштања. (Што наравно за правилну примену позитивног законодавства има пуно оправдања). О милосрђу се уопште у позитивном закону не води рачуна. У овом смислу би се могло још што шта навести. Но пустимо то. IV Ми сматрамо дакле, да мере за насилно прибављање доказа у грађанским парницама а које се односе на трећа — приватна лица, не треба да постоје. У питању је утврђивање извеспог правног односа или права између појединаца, истинитости или неистинитости неке исправе за потребу приватних лица. Па кад на појединцу лежи, да ли ће или не покренути поступак за утврђивање наведених тужбених захтева као и да ли ће успети ла докаже оно што је потребно за успех новеденог спора, онда је у реду и у духу начела приватног права, да од воље појединаца а за успех њихових приватно правних интереса не зависи, да ли ће и треће у правном смислу незаинтересовано лице, трпети од тога или не. Доста је за заштиту приватно правних интереса што се појединцу даје право да тражи интервенцију државних власти. Доказивање саслушањем странака у спору остављено је као