Бранич

ПРОБЛЕМ ЗАКОНСКЕ И ПРАВНЕ АНАЛОГИЈЕ

73

онога што је слично и онога што је идентично, по унутрашњем, дубљем смислу. И сам г. аутор констатује да се о апсолутној једнакости и поклапању новопојављеног и нормираног случајане може говорити, већ да ће увек бити између њих извесне разлике. Само, та би разлика била тако незнатна, да би могло бити речи само о мањој или већој евидентности, о варијацијама каквих има и код примене правила на предвиђене, неаналогне случајеве. Е па лепо. Где је критериум између онога што је слично и онога што је мање или више евидентно? Али на страну ова примедба. Она се да отстранити тиме што ће се утврдити, да и ако је та разлика у пракси невидљива, она неоспорно постоји, Истина то што је ми не можемо да констатујемо у животу умањиће практичну вредност овог разликовања али никако и теориску. Из тога што се нешто не може доказати, не излази још да то нешго не постоји. Наш разум често може допустити постојање нечега што не може доказати. Будућем човеку чија чула буду савршенија та ће дистанкција бити савршено јасна. Сада, дакле, те спекулације не би имале иуну вредност. Ипак им се због тога не би могла порећи свака вредност. Ако ништа више она би била „практична" бар са гледишта нашег сазнања. Она би одговарала оном нагону за сазнањем, који је саставни део природе сваког, а модерног човека нарочито. Јер „узалуд је правити се равнодушан посматрајући истраживања, чији предмет не може људску природу оставити равнодушну." (Кант; мото на књизи Увод у философију од В. Јерусалема.) — Ми смо, чинећи горњу примедбу, коју смо навели критикујући и теорију Бергбома (стр. 5), пошли од основне идеје прагматизма, да између мишљења и живота постоји тесна веза и да је свако мишљење управљено на реализовање. Али ми нисмо усвојили ни једну од две тезе у којима се прагматизам изражава. Наиме нисмо примили тезу да „треба да се искључе сви проблеми чија решења немају никакву практичму вредност за живот" јер „нема никаквих мислених разлика ма како оне биле суптилне, које не би условљавале ма какве практичне разлике. Где нисмо у стању да утврдимо такве практичне последице, ту је мисао без садржине и састоји се само из празних речи." Исто тако нисмо усвојили ни другу тезу да је „суд истинит онда ако се утврди да мере које потичу од њега потпомажу живот" јер „код тесне везе што постоји између мишљења и живота уопште нема чисто теориске истине, која би се сва истрошила само у констатовању чињеница." (В. Јерусалем ор. сН.) Ову последњу тезу нисмо примили водећи рачуна о интервалу који постоји између констатовања истине и њеног реализовања (Види поменуто дело). Отуда смо нагласили да ће будући човек, можда, реализовати и у пракси поменуте разлике, за сада само теориске. Прву пак нисмо примили јер смо проширили појам „практично" и на оно што задовољава само наше сазнање. Али ипак смо остали у духу прагматизма и применили његову основну идеју, јер смо казали да горња разликовања и теорије које смо критиковали чак и ако би била тачна, имала би само извесну вредност. Дакле, понављамо да им се не би могао порећи сваки значај. Само одмах да додамо, да би у случају реа-