Бранич

„Б Р А Н И Ч*

зацело би претстављало извесну новину. Извесну јер из самог логичког појма аналогије произилази, да се закључивање, да би било тачно, мора вршити по битним особинама два објекта. „Ми смемо аналогију само дотле употребити, док можемо претпоставити, да су у сличним случајевима дати исти узроци, и да ће овима одговарати иста дејства. Веппо Егс1тапп 1о§1к стр. 742 — т. 588.У праву каже О^пу; „У сваком случају треба констатовати да се аналогиом долази до закључка за једно дато стање услед битне сличности између те ситуације и оне коју је закон регулисао.„ Учињено код г. Спасојевића: 1^'апа1о§1е е! Пп1егргеШЈоп стр. 30. — У оба случаја превод наш. Новину, јер се свесно указује шта је то битно у правним односима. Али овакво гледиште никако се не би могло аротивстављати досадањим сватањима. Оно би само доиуњавало владајуће схватање, и то по ономе што претставља новину. Од колике је важности та допуна, указано је при самом њеном објашњењу. Само, ипак, ми усвајамо ово гледиште под једном резервом: замерка 2.) коју смо учинили у првој хипотези важила би и овде. Никада два „интересна положаја" не би могла бити потпуно идентична. Радило би се само о јакој сличности. У досадањем излагању и критиковању ове теорије ми смо стално говорили о ааалогији 1е§јз. (Јшс! са правном аналогијом? Нама изгледа да би доследно изведена прва хипотеза значила негацију и ове аналогије. Најновија општа теорија узима, да се код правне аналогије „гледа само сличност мотива (па може бити ни на то)," а код законске се тражи идентичност њихова по унутрашњој вредности. Нови случај непредвиђен директно и стари случајеви, предвиђени законом, су у ствари исти са гледишта циља законодавца. 17 ) Под иретиоставком да се ради о аојму иравне аналогије овакво гледиште било би неосновано са разлога што даје једну садржину законској а другу правној аналогији, тако да се оне не би могле свести на заједнички генус. Затим, никако се не би могла оправдати појава да се закључивањем по сличности код законске аналогије „мења смисао правила" — и да је, према томе, досадањи појам аналогије недовољан — а код правне да се истим поступком, не мења „дух закона." Тако, да би се могли запитати; каква је то логика која скрупулозно чува нешто мање — правило — и допушта да се мења нешто више — дух закона, кад знамо да у праву важи принцип: кад је забрањено рушити нешто мање, тим пре је забрањено рушити нешто више Аг§итеп1ит а ттоге а<3 ташз. А ако би пак, остали доследни и тврдили да се и за правну аналогију захтева „идентичност интересног положаја", онда, поред осталих, наишли би на исте замерке које смо учинили таквом схватању законске аналогије. Дакле, у духу би ове школе било: или да обема аналогијама да такве садржине које се могу свести на заједнички виши појам — пошто се једна иста ствар, аналогија, не може расчланити тако да се њене две варианте квалитативно разликују, једна да значи за-

") Др. Ђорђе Тасић: О тумачењу кривично правних и фин. закона, Архив јули—август 35.