Бранич

54

„Б Р А Н И Ч"

цију) или фикцију, или је само неумесно употребљен (видети, на пример, већ поменути § 324). То се може оценити само на сваком поједином месту. 8. Интересантно је објашњење „наслова'': „Посед ствари онда је законит, кад се оснива на ваљаном наслову то јест на некоме погодноме „аравном основу" (§ 348);: Држалац ствари није овлашћен, да оспов, по којем је држи „самовласно иромени и да тиме наслов арисвоји " (§ 351). „Наслов'' се ту објашњава „основом", који није ни објашњаван, па је према томе, и „наслов" остао необјашњен. У ствари, то јест у свом обичном значењу, „наслов" и „основ" су синоними у том смислу, да је „основ" код једних оно што је ,,наелов"' код других, па су тако један место другог и употребљени у Предоснови (упоредити на пример: маргиналију над § 350 „никаквог наслова" — и текст § 350 — „никаквог правног основа"—; „правни основ" у § 350 и „правни наслов" у § 384). 9. У Предоснови је велики број дефиниција. Већина их је више или мање нетачних. У том погледу су нарочито карактеристични појмови о браку (§ 103) и о власништву „у објективном смислу" (§ 378). а) Нетачно је да се „Породични односи заснивају уговором о браку" (прва реченица § 103). Тим иравним иоспом своје врстезаснива се брак, заснивају се брачни односи; без порода нема породичних односа. Нетачно је, да у „овом угозору два лица разног спола изјављују своју вољу, да ће цео живот провести у нераздвојној заједници, децу рађати и васпитавати и узајамно се потпомагати"' (друга реченица §103). Ко је се венчао или присуствовао венчању,. вна, да се од тога том ириликом ништа н? изјављује. Та нетачност праћена је и заборавом, да старост није брачна сметња и да неилодност није разлог за развод брака. б) Дефиницијом власништва (својине) „у објективном смислу" власништво се идентификује са имовином (§ 378). Та два појмасе, као што је опште познато, не мешају. Није тачан ни појам власништва „у субјективном смислу" (§ 379), јер оно није ни по самој Предоснови (§§ 384—386; 9,124 )„ како би то излазило из те дефиниције („по својој вољи располаже и сваког другог од тога искључи"), неограничено ирава. в) Противно савременим законицима и нацртима, по којима се под стварима разумеју, као и у обичном говору, само телесни предмети (у швајцарском Грађанском законику и у мађарском нацрту, са покретним стварима изједначују се природне силе потчињиве људској власти), у Предоснову је преузет и „Појам ствари у правном смислу": „Све што није лице а служи за употребу људима, зове се ствар у правном смислу" (§ 320), па су, доследно, поред права, „ствари" и „службе, ручне и умне радње" (§ 337). Ето правне филозофије аустријског Грађанског законика са његовим природним правом (§ 7), од кога ее у Предоснови еманциповало. Да је тако учињено и са појмом ствари, не би ималв конфузију: лице није ствар (§ 320), али су ствари „ручне и умне-