Бранич

106

,Б Р А Н И Ч'

видуалистичко и демократско схватање немоћно, што је сасвим. природно: како би могао човек имати и показати више оданости (аИасћетеп!) за човечанство које је нешто тако апстрактно и неодређено ({иуап!) него за такве реалности као што су породица и народ? Нелогично би и немогућно било волети отаџбину пре него породицу и волети човечансто пре него отаџбину, волетв целину пре него њене делови. Схватање супротно римском, индивидуалистичко и демократско, водило би, дакле, само уништају сваког алтруизма уништавањем сваког солидаризма, како породичнога тако и националнога, после чега би остао само појединац са својим личним егоизмом, необузданим и без икакве противтеже. Ако римско (европско) схватање није хришћанско, индивидуалистичко и демократско то је још мање. § 8: — Шта се може закључити из целе ове паралеле двају социалних схватања? Да једна фаталност неумитно прати Човечанство стављајући га у дилему чија су оба излаза подједнакосвирепа? Заиста, определи ли се Човечанство за римско и европско схватање, тада, подељено на независне и империалистичке групе (народе), никад оно неће имати мира, и, следствено, једно свеопште братство биће тада изгнано са овога света, јер ратови стварају само непријатељства и непријатеље. Прихвати ли, пак,. да би избегло ове недаће (са1агш!ез), доктрину противну римској; и европској, америчку (демократску) доктрину, онда би необуздани индивидуализам бацио чланове једног и истог народа једне против других, и ове борбе са циљевима личног коришћења само би оживљавале личну себичност, много гору од породичне и националне себичности. Да ли је Човечанство само неизмењива (1'ттиаћ1е) владавина сатане и његова жртва? Нема ли, при свем томе, начина да се напусти римско схватање и да се прихвати супротно схватање а да се оиет не дође до резултата нераздвојних, као што смо мало час видели, од овога последњега схватања или бар које резултате та концепција омогућава? Ми у то верујемо. Треба узети из америчкога схватања оно што је у њему хришћанско а то је, казали смо, одбацивање оне привржености идеји породице и нације, то јест идеји породичнога и националнога егоизма, али стим да се у исто време одбаци и тосЈиз ргосеб.епсИ који би проповедници овога (американскога,. демократскога) схватања (Шећапзсћаиип^) евентуално предложили да би се тај циљ постигао; да се, наиме, одбаци револуционарни и насилни метод који жели да се одједном, без прелаза (сЗи јоиг аи 1епсЗетаЈп), напусте идеје породице и нације, то јест да се оне напусте пре него што је обезбеђена замена паганскога породичнога и иационалнога алтруизма алтруизмом хришћанским,то јест алтруизмом универсалним, или пре него што је бар обезбеђена њихова интеграција, прожимање, у овај последњи алтруизам. Јер није могућно волети целину, то јест човечанство, а да се једновремено не воле и њени делови, то јест породица и отаџбина, док је обрнуто сасвим могућно, то јест волети делове, породицу и нацију, а да се не воли целина, човечанство. У место ових путева и метода, путева и метода антихришћанских јер могу да изазову борбе и ратове, треба прихватити путеве и методе про-