Бранич

СОЦИАЛНА СХВАТАЊА итд.

107

гресивне односно прелазне (с!е {гапзШоп) 20 . Примењен на Европу,. овај тодиз ргосесЈепсИ значио би стварање једне евроаске федеративне државе (ЕШ {ес!еге еигорееп), једну политичку и друштвену организацију намењену да ублажи идеје националности и

20 ) Мааа буржоаскога друштва, заснованога на римском схватању, лежи у шеговој паганској идеологији, док мана совјетског друштва (Русија), које одба. цује ово схватање то јест породицу и национализам, лежи у његовом методу насиља и револуције. Совјетско друштво, такво какво је данас, успело је само да поруши један друштвени поредак (буржоаски) а у име једног схватања које тек временом и лагано може ући у свест појединаца: дотле, то друштво остаје без икаквог схватања. Али, пожуримо се да кажемо да буржоаском друштву које, радисвога одржања, а ово нарочито после Великога Рата, прибегава све више реформама супротним буржоаском индивидуализму, то јест реформама основгним на колективистичком схватању морамо учинити сличан прекор:и оно дегенерише у друштво без једног одређеног система. Јер, чим један друштвени систем мора да чини идеолошке позајмице од својих противника аа би могао продужити своје трајање, то је несумњиви знак да он мора да иде, стога што је он дао друштву в прогресу све што је могао дати те је, према томе, дошло време да га одмени> други систем. Друштвени системи би се могли упоредити са лимунима који ее бацају, пошто буде исцеђен сав сок који су они садржавали. Један друштвени систем не треба и не може да буде очуван друкчије него помоћу својих соиствених иринциаа, и докле год је то тако, то јест догод се систем одржава својом сопственом идеологијом, то је доказ да систем још није исцрпљен. Не треба, дакле, мислити да друшшвена евол 1 ција значи да између друштвених система одсечно различиших који се у току људске историје ређају, има или треба да има и система мешовиших, система компромисз, који делимично почивају на схватањима претходнога система а делимично на схватањима система који долази, јер би један такав систем, немајући одређених и руководних начела — он их не би имао, пошто би у исти мах ишао за супротним начелима — претстављао, у истини, једно друштво без сисшема, без логике, другим речима представљао би хаотично друштво (јер отсутност система и логике, то је хаос, а ко каже универзум, тај каже ред, то јест систем, логику, ту основу универзума). Појам еволуције односи се само на начин промене (ткје с1е сћап^етеп!)' друштвених система и на њихово међусобно смењивање, начин који само може бити пут (метод) легалносши, то јест онај пут који постојећи државни систем предвиђа, регулише и допушта. Један друштвени систем може и сме да буде отклоњен (есаг!е) само вољом (већине) друштвених чланова које су проповедници (1сб арб!гез) новога друштвекога поретка, легалном и мирољубивом пропагандом, уверили у потребу да се напусти владајући систем и да се уведе један други систем. Само тако можемо бити сигурни да су нове идеје напредније од система о чијој је замени реч као и да су оне већ сазреле. Само нетачне или још иезреле идеје имају потребе, за своје остварење, да се служе незаконишим то јест насилничким методима. И једино би се, у овако схваћеној еволуцији, борба међу појединцима могла водити на духовном терену, за разлику од борбе међу жинотињама, борбе машериалне, елеменшарне. Другим речима, људско друштво које се не би потчинило закону еволуције, онако како смо га сад описали, већ где би се појединци и идеје ређали на власти и на њој одржавали помоћу незаконитих средстава, то јест помоћу материалне, физичке, силе, такво друштво би спало на ранг биолошких, животињских, друштава. Људи и друштво (свет друштвених феномена) само ће путем еволуције (убеђењем — регзиабјоп) моћи да се одухове (спиритуализирају), док би их прекршај закона еволуције само материализирао. Из тога излази да еволупија не значи да друштвене идеје, у њиховом вечитом смењивању, морају, нужно, произлазити једне из других: напротив, један нови друштвени систем, који долази да замени претходни (на закони начин, разуме се), може да претставља читаву једну револуцију, историја нам пружа много таквих примера: нарочито је доказ Хришћанства поучан у том погледу. Може, дакле, неко да буде револуционаран у идејама а да то не буде у погледу мешода за осшварење ших идеја: у овом последњем треба бити само еволуционист (у смислу горе изнесеном). Једном речи. и као закључак: слобода мисли удружена са методом легалитета, то су услови Напретка и Културе.