Бранич

110

,Б Р АН И Ч"

нигде није рекао, који ће тренутак, у случају да отуђивач — земљорадник отуђење хоће да повуче, бити од утицаја за оцену § 471 т. 4а гр. суд. пост. — тренутак отуђења или тренутак подизања тужбе, којом отуђивач-земљорадник , преко суда, жели да отуђење учини правно неважним. До душе, у Правилима Министра Правде од 4. фебруара 1874 године № 354, донесеним за извршење § 471 грађ. суд. по-ступка, а у тачки 11. ов. Правила речено је од речи до речи: „Ако би земљоделац или онај који се по овом закону за земљоделца сматра, хтео какво имање непокретно да прода или друтим којим начином да отуђи, дужан је, поред осталог, да докаже сведоџбом, изданом му од кмета и три општинара његове општине, да он има преко отуђујућег имања још пет плугова зе■мље и кућу с плацем. Из овако стилизоване тачке 11. Правила рекло би се да је за примену одељка четвртог § 471 у в. с одељком првим т. 4а тога прописа важан тренутак отуђивања имања. Према томе тренутку су се некада и судови управљали по питању § 471 т. 4а тр. суд. поступка. Али како судови нису ту да само граматички тумаче поједине одредбе, већ су позвани да потраже и материјалне изворе права, да уђу и у мотиве законодавчеве, то се у пракси показивало и мишљење, да је за примену § 471 т. 4а грађ. суд. поступка меродаван тренутак подизања тужбе код суда за укидање правног посла, којим је отуђено земљорадниково имање. Јер, ако је законодавац хтео, да спасе земљорадника од бескућништва, онда је његова тежња свакако да га спасава до краја правних могућности. Ово схватање је, на крају, нашло израза и у начелној одлуци опште седнице Касационог суда од 20. априла 1909 године Бр. 5445, која се исто тако кзо и закон сматра формалним извором права, а која гласи; „На основу изложеног, по духу § 471 гр. суд. поступка и смеру који је законодавац овом установом хтео постићи, судска оцена о остатку земље треба увек да се врши по имовном стању земљорадника у времену кад се предузима извршење пресуде за приватна потраживања, односно по времену кад се подигне тужба за испуњење или раскид уговора о продаји и куповини земље." После ове начелне одлуке опште седнице Касационог суда рекло би се, а на томе гледишту стоји и свеукупна судска пракса, да је последња реч по овоме питању пала. И заиста ауторитативност једне начелне одлуке опште седнице Касационог суда равна се ауторитету закона. Обоје се имају подједнако поштовати и стриктно примењивати. Па и поред тога поштовања асоје имамо за поменуту начелну одлуку, ми смо се решили да напишемо овај чланак и упитамо се: је ли могућна њена примена и на случајеве где је у питању поред тужиоца — продавца-земљорадника који је у тренутку отуђења имања имао довољно земље по закону и тужени—купац земљорадник који у тренутку подизања тужбе нема довољно земље коју му штити § 471 гр. суд. поступка. Полазећи са гледишта да је законодавац хтео заштиту зе-